Već preko trideset godina smejemo se sa Dragoljubom Ljubičićem – Mićkom. Slobodno se može reći da njegove imitacije Tita, Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice, Bogoljuba Karića, pa do Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, oplemenjuju i vraćaju u život. Pristupio je Indeksovom radio pozorištu 1984. godine i od tada se ne zaustavlja. Glumi, peva, piše, bavi se marketingom. U neprestanoj je potrazi za inspiracijom. Divi se Čarliju Čaplinu, Mikelanđelu, Andriću, Selimoviću, Čomskom, Stivenu Kingu, Grišamu, Kjubriku i bendu Pink Floyd. Pored TV emisija „Pozovi M… ili će on tebe“, „Lekoviti show“, koje su dostupne na njegovom YouTube kanalu, sa Vojom Žanetićem je napisao predstavu „Danas nam je divno dno“, koja se trenutno ne igra, ali ga publika od jeseni opet može gledati u monodrami „One stvari“ u Akademiji 28, kao i u TV emisiji „PLjiŽ“ sa Žanetićem i Dražom Petrovićem…

Dragoljub Ljubičić Mićko / foto: Darko Ristić

Često doživljavam to da priđem šalteru, zaposlena gospođa me prepozna i kaže: „Izvinite, ja baš i nisam Mica Ubica!“ A ja: „To ćemo tek da vidimo!“  

Krajem prošlog meseca na TV N1 emitovana je poslednja epizoda prve sezone nedeljnog talk show-a „PLjiŽ“. Koliko je izvesno da će biti i druge sezone?

Upravo smo u fazi pregovora. U planu je, ali su sad odmori, pa ćemo znati tek krajem avgusta. Potpisali smo ugovor samo za prvu sezonu jer u početku nismo znali kako ćemo se nas trojica snaći i uklopiti u toj naizgled običnoj, ali temeljno promišljenoj formi i koliko će njih želeti to da gleda na N1. Međutim, vidimo da je to kod naše ciljne grupe prošlo veoma dobro, od samog starta. Čak i bolje nego što smo očekivali.

Kakve su reakcije?

Sjajne. Prijatelji i poznanici zovu posle svake emisije, ostali ostavljaju poruke i komentare na YouTube-u. Imitacija Ane Brnabić u poslednjoj epizodi je baš uspela i hit je na internetu. Nisam se pre baš nešto potrudio da „skinem“ premijerku, pa ovo govori da je konačno postala relevantan lik. Prethodno se viralno raširio song „Da sam Tito“, koji pevam kao aktuelni predsednik.

- PLJiŽ / N1

Zna li se koliko će epizoda biti u sledećoj sezoni?

Ako se sve dogovorimo, biće ih onoliko koliko i petaka od oktobra do Nove godine – 13.

Budući da vas je trojica u studiju i da se neprestano razgovorom nadopunjujete, koliko vam je bilo zahtevno pripremati materijal i vremenski se uskladiti?

Najteže je bilo uskladiti se vremenski, jer svako od nas ima svoj osnovni posao negde drugde. A ideja je krajnje jednostavna i u svetu odavno viđena, kao na primer Have I Got News For You, koja na BBC-ju ide već 28 godina, što je 55 sezona! Ili Mock The Week, sa 17 sezona, što znači 9 godina. Dakle, i mi sedimo i komentarišemo nedeljne priloge – ali nije bilo lako napraviti od toga svežu i originalnu strukturu, format koji drži pažnju. Samo nas je trojica, nema gostiju, nema publike, ima sviranja, pevanja i imitacije, a tu je i sumarijum za kraj – „Priča za laku noć“. Originalna je i „kućna“ scenografija Dukana Radenkovića, nastala prema našoj ideji. Inače, pripremamo se krajnje ozbiljno, prikupljajući i birajući aktuelni video materijal i u tome nam pomaže još jedan drugar, Boris Husović, novinar-veteran. Posle prikupljanja ide biranje, pa tek onda svako razmišlja o tome šta će da kaže na koju temu. Razradili smo format do detalja na papiru, postavljena je organizacija, ali je trebalo vremena da se sve uigra i proradi. Od početka sam znao da će atrakcija biti imitacije i pesmice, ali je prijatno iznenađenje reakcija ljudi na „Priču“, koja je neka vrsta mog sumiranja svega prethodnog. Ona se čak pretvorila u nekakvu autorsku video kolumnu i drago mi je da se čita i na Fejsbuku, pošto je naknadno objavim i tamo. Kad završimo snimanje, sledi montaža i tek tu emisija dobija finalni oblik i trajanje. „PLjiŽ“ predstavlja autorski pečat nas trojice, jedan gledljiv način posmatranja naše stvarnosti. I verujem da se zato toliko gleda na N1, ali i na Fejsbuku i mom YouTube kanalu, jer tamo to odloženo pogledaju oni odavde koji nemaju N1, kao i dijaspora. Za distribuciju po društvenim mrežama brine se naša prijateljica i saradnica Biljana Lukić.

- PLJiŽ – vremenska prognoza / foto: YouTube

Pomenuli ste pesme. Pretpostavljam da ste ih Vi pisali?

Da, s tim sam počeo ja, nadovezao se Voja, a nešto napišemo i zajedno. Slutim da će i Draža da se uključi, jer pokazuje pesničku tendenciju. (smeh)

- Pesmu Da sam Tito poslušajte OVDE.

Pre dve godine bila je premijera pozorišne predstave „Danas nam je divno dno“ u kojoj ste tumačili više likova. Koliko vam je bilo teško ili lako predstaviti sedam različitih karaktera?

Bilo je zahtevno. Ta predstava traje puna dva sata i ima više ljudi iza scene nego na njoj. Jedan deo radnje se odvija na ekranu, a ja se za to vreme presvlačim u sledeći lik. I tako sedam puta. Jelena Stefanović je napravila odlične kostime koji su bili vrlo lako „skidljivi“ i „obučljivi“. Glumac Srđan Ivanović, u ulozi voditelja priredbe, i ja smo jedini na sceni. Predstava se ne igra od maja prošle godine kad je Dom sindikata zatvoren zbog renoviranja.

- Danas nam je divno dno / promo

Je l’ vam u planu da je vratite pred publiku?

Jeste. Ali time ćemo se Voja i ja baviti najesen. Jer, tu je i potencijalni nastavak PLJiŽ-a, pa zato moramo pametno da se organizujemo. On i ja smo to pisali, a režirao je Petar Jovanović. Producent je Gane Pecikoza i GMR, kao i za „One stvari“.

Vratio bih se malo više unazad. Zašto Mićko od Dragoljub?

Taj nadimak su mi dali roditelji pre rođenja. Tata je govorio mami: „Čim mi rodiš Miću, kupiću ti Fiću”. Međutim, obećanje je tek nekoliko godina kasnije ispunio. (smeh)

- Foto: Rade Kovač

Koji je bio prvi posao kojim ste se bavili?

Pet godina sam studirao prava, a stigao samo do treće. Onda sam odustao jer sam shvatio da za nastavak ipak nemam dovoljno interesovanja i motivacije, a radile su mi se druge stvari. Tad sam svirao u bendu „Petar i zli vuci“ i više me je interesovala muzika. A jednom prilikom sam na fakultetu sreo tadašnjeg urednika „Indeksovog radio pozorišta“, koji me je pozvao da dođem u emisiju i da se oprobam. Ekipa se tad sastojala od Neše Leptira, Petrućija, Bićka, Šice, Sulje, Dragane…

Zajedno sa Vojom Žanetićem napisali ste scenario za pet predstava Indeksovog radio pozorišta…

Ne, za radio smo napisali samo dve zajedno, a za „Indexovo pozorište“, ono na sceni, napisali smo tih pet.

Zna li se koliko puta ste ih dosad izveli?

Od kad smo prvi put izašli na scenu, 1986. pa do 2001. bilo je blizu 1000 izvođenja.

- Iz TV serije Priđi bliže / foto: promo RTS

Impresivno. Uporedo sa tim angažmanom osnovali ste i marketing agenciju „Tim talenata“ 1985. godine. Između ostalog, prošle godine ste dobili i nagradu UEPS-a za životno delo. Šta ta nagrada za Vas predstavlja?

Ugledno priznanje od struke u kojoj sam 35 godina. Prethodno je bilo mnogo nagrada za pojedinačne kampanje, još dok smo agencijski slali radove na festivale. Ja sam rano počeo da se bavim reklamnim poslom i nikad nisam prestao. To je veoma zgodna forma za izražavanje kreativnosti, a moja agencija TIM TALENATA je mesto gde mogu da primenim sve svoje talente i da ih udružim sa drugima iz Tima. Najčešće radimo radio reklame, pa svaki put imam priliku i izazov da u tih nekoliko desetina sekundi budem idejni tvorac, pripovedač, kompozitor, svirač, pevač, spiker, glumac, reditelj… A onda i da to prezentujem pred klijentom. I dalje najviše uživam u kreativnom delu tog posla, jer je sve samo ne jednoličan.

Ta nagrada je onda rezultat svega toga?

Upravo. To je lepo strukovno priznanje za višegodišnji kreativni rad u poslu oglašavanja.

- Foto: media-marketing.com

Malopre ste pomenuli bend „Petar i zli vuci“, a bili ste i član benda „Kapetan Belkanto“. Da li Vam je žao što se niste više bavili muzikom?

Na YouTube-u se nalaze moja dva albuma – „Truba… i druge priče“ i „Isto nebo, drugi grad“, ali to većina ljudi ne zna, pa ni ne traže. Ali ko treba da nađe moju muziku, on je i nađe. Ionako nije ono što se danas ovde pretežno sluša, previše su pristojni tekstovi za naše muzičko okruženje.

Znam za pesme „Danas“, „Bol“, „Fotografija“…

…I mnoge druge. Snimim i sad po pesmu na godinu dana. Sve koje sam ikad snimio sad su na YouTube-u. I miran sam. Kad napišem novu i poželim da je snimim, pozovem svog dobrog prijatelja, vrhunskog aranžera i producenta Voju Aralicu koji mi uvek pomogne. Ti moji muzički izleti me samo koštaju, ali ih bez obzira na to „beležim“.

- Foto: Rade Kovač

Ali Vam je gušt…

Tako je. Snimam za svoj ćef i uživam u tom procesu. To je deo mene koji nikad nisam tretirao kao posao, a pitanje je i da li ću ikad. Postoje stvari koje ne znaš tačno zašto radiš u trenutku kad ih radiš, ali te nešto tera. Drago mi je kad vidim da je neko naleteo na tu muziku na YouTube kanalu i ostavio nadahnut komentar, jer znači da je trebalo to da pronađe i čuje. Ima i dirljivih priča u vezi sa tim, a li o tome neki drugi put.

Meni se pesma „Danas“ baš svidela.

Kroz nju provejava jedna moja davnašnja teza da se mnogi ljudi stalno pripremaju da nešto naprave od svog života, ali im u toj pripremi prođe život. Do svakog od nas je da li ćemo ga i kako iskoristiti, da li ćemo ispuniti zadatak zbog koga smo ovde. Verujem da svako ima misiju. Kao roditelji Nikole Tesle, koji su imali životnu misiju da Nidžu dovedu na svet. Toliko. I od njih dvoje – sasvim dovoljno.

- Foto: Rade Kovač

- Pesmu Danas poslušajte OVDE.

Godine 1994. snimili ste dokumentarni film „Tito, drugi put među Srbima“ Želimira Žilnika. Izašli ste na ulicu u maršalovoj uniformi i nasumično razgovarali sa prolaznicima. To ostvarenje bih nazvao svojevrsnim sociološkim fenomenom iz razloga što su Vam ljudi prilazili i pričali s Vama iako su znali da niste pravi Tito. Zašto?

I Žilnik i ja smo se pitali kako je moguće da prolaznici u toj meri pristanu na igru. Snimali smo dva dana, i to ne u nizu jer nam je sutradan pao sneg, pa smo drugu polovinu materijala snimili tek sledećeg meseca. Prvog dana smo bili na Železničkoj stanici u Beogradu. Došli smo mercedesom koji je za tu priliku bio iznajmljen, sa šoferom, koji je odigrao sjajnu epizodu. Moj zadatak je bio da prolaznicima postavljam po tri pitanja:  kako je sad kad Tita nema, da li biste voleli da se vrati i šta biste mu rekli. I sve ostalo u vezi sa tim. Titovim glasom sam ih pozvao da priđu i momentalno se stvorilo njih dvadesetoro, raspoloženi da pričaju o svemu što sam ih pitao. A potom ih je pristiglo još više. I neće da idu. Dva sata smo snimali samo na toj lokaciji. Pili smo rakiju, pevali uz harmoniku „Druže Tito mi ti se kunemo“, igrali kolo… Dok nije došao pandur i rasterao nas. (smeh) Posle smo otišli na Kalemegdan, obišli tamošnji Vojni muzej, prošetali svuda. Snimali smo i u Knez Mihailovoj ulici gde se okupilo još više sveta. Čak i onaj crnac, kao da ga je bog poslao! „Nesvrstani“, iz Gane. Ja ga prozvao Gane. (smeh) Da se vratim na pitanje – svi su oni videli kameru i prepoznali Mićka, ali hteli da pred sobom vide Tita, i zato su osetili potrebu da priđu i uzmu učešća. Sve je to vrlo zapaženo prošlo, oko i posle premijere. Mnogi domaći mediji, a i strani, bili su vrlo zainteresovani za intervjue sa mnom i Žilnikom. Pričao sam za Washington Post, LA Times, The Christian Science Monitor… Žilnik je narednih godinu dana prodavao film raznim televizijama širom sveta. I donosio mi moj deo honorara. Čudio sam se što to žele da vide u Brazilu, Japanu, Španiji… Ali to je samo dokaz da se sa dobrom idejom, čak i sa sasvim malo sredstava, može napraviti nešto što ima duhovitost, dubinu i što tera na razmišljanje.

Jednom ste izjavili da se trudite da ne zapostavite ono što Vam je rođenjem dato: multitalenat. Pored glume, muzike i pisanja, da li postoji još neko umeće za koje ne znamo?

Bio sam talentovan za košarku u osnovnoj školi, dok me trener nije izbacio iz kluba jer sam bio nedisciplinovan – pio sam vodu tokom kondicionog treninga. Ali to me nije mnogo pogodilo. Trenirao sam karate, streljaštvo, pevao u horu, a završio sam i nižu muzičku školu za violinu. Istina, nju od tada nisam ni uzeo u ruke, ali sviram klavir i gitaru. Voleo sam da probam dosta toga. Trudio sam se da zadovoljim i većinu svojih potreba za kreativnim izražavanjem. Eto i do prvog dela knjige „Nacionalni park Srbija“ je došlo spontano. Drugi deo je već bio logičan nastavak.

One su remek-dela. Termini iz njih su postale ustaljeni izrazi u našem društvu.

Mnogi i ne znaju da sam ja autor nekih od tih vrlo popularnih termina i likova i da su iz tih knjiga. Termin FT1P je postao kolokvijalni izraz. Kao i moja Mica Ubica, koja je postala pojam podivljale šalteruše. Prva knjiga je prodata u trinaest izdanja. Ukupno preko 150.000 primeraka! Uz drugu knjigu, „Nacionalni park Srbija: Polusmak polusveta“ dobija se i CD sa izmišljenim intervjuima, gde je i onaj koji ljudi znaju kao „Zemunska sahrana“, ili „Kašikarina sahrana“. Promociju druge knjige smo pravili u Zoološkom vrtu, ispred kaveza sa majmunima. (smeh) O knjizi su govorili Duško Kovačević, Ratko Božović, Mira Bobić Mojsilović, Vuk Bojović i ilustrator Bob Živković. Duško je napisao i predgovor tada aktuelnom desetom izdanju prve knjige, a profesor Božović je napisao pogovor u prvom izdanju druge.

Da li ste slučajno razmišljali o „Nacionalnom parku Srbija 3“? Ipak uvek ima materijala.

Kad bih je napsiao, ta knjiga bi se zvala „Nacionalni park Srbija: Laku noć, prijatno“. Jer dotle je došlo. Zato je verovatno i neću napisati, da ne baksuziram.

Šta humor za Vas predstavlja?

Izlaz u slučaju duševne opasnosti. Humor pomaže da se psihički i civilizacijski preživi. Kad god mi je bilo teško, bežao sam u humor. Davno sam pronašao mehanizam transformisanja negativne energije iz okruženja u pozitivnu, koja pomaže i meni i onima u publici. Uvek sam težio da ljude nateram da prepoznaju šta im se dešava i da na to reaguju katarzično, smehom – iako ih sve to u realnom životu muči. Mica Ubica ih često maltretira u svakodnevnom životu, ali kad tu gomilu njenog bezobrazluka i ludosti pretvorim u jedan sumanuti intervju, onda se mnogo njih urnebesno smeje. Zašto? Jer prepoznaju situacije. Identifikuju se. Većina je doživela nešto slično, mnogo puta. I zato se u trenutku smeha ne osećaju usamljeno u toj patnji. Danas često doživljavam to da priđem šalteru, zaposlena gospođa me prepozna i kaže: „Izvinite, ja baš i nisam Mica Ubica!“ A ja: „To ćemo tek da vidimo!“ (smeh)

- Iz predstave One stvari / foto: Darko Ristić

Da li postoji javna ličnost koja Vam je najdraža za imitaciju?

Nemam ni dragu ni manje dragu ličnost ni imitaciju, jer i ne koristim imitaciju da bih pokazao kako to umem da radim, iako je i to zabavno, već da ukažem na karakter ličnosti koju imitiram. Sama imitacija je jedna atraktivna poštapalica u traganju za tačnijim satiričnim opisom ličnosti. Zato političare „skidam“ s televizije. Što se više pojavljuju, sve mi je lakše da ih „uhvatim“. Ali volim da se igram i sa dijalektima, arhetipskim likovima… Uvek mi je bilo zanimljivo da čujem šta pričaju ljudi na ulici, taksisti, pijačni seljaci, majstori. Najčešće odatle i dobijam inspiraciju. Čudesne stvari se mogu čuti na neočekivanim mestima i u istim takvim prilikama. Već dugo se bavim našim mentalitetom i njegovim posledicama po nas same. Većina mojih likova su upravo proizvod tog mentaliteta.

Krajem prošlog meseca je bila premijera Netflix-ovog SF triler filma „Tau“ u kom imate manju ulogu. Kako je došlo do takvog angažmana?

Svake godine me bar dvaput pozovu kasting agencije za učešće u koprodukcionim filmovima, tražeći glumce za epizodne uloge. Tamo već imaju moje podatke, video klipove i fotografije, pa me zovu ako im moja pojava odgovara za određenu ulogu. Dosad sam to nekoliko puta i prihvatio, jer me je zanimao čitav proces nastanka stranog filma. To su poslovi koji najčešće traju jedan dan i meni ne predstavljaju nikakav poseban napor. A obično se snima u Beogradu, pa nema putovanja. Nisam profesionalni glumac, niti sam to ikad želeo da budem, ali me interesuje da razvijam svoj talenat za glumu, kako na sceni, tako i u filmu, ili seriji. Veliki sam filmofil i glumu sam učio gledajući domaće i svetske velikane. Mislim da se dobar glumac rađa, dakle talenat je neophodan, uči se uglavnom tehnika. Pored toga, oduvek me je zanimala režija, pisanje scenarija, kako se film snima, kako se montira. I bio sam u prilici da to što sam naučio i primenim, ne mali broj puta. Ali da bi čovek nešto radio dobro, talenat nije dovoljan, neophodno je mnogo rada na sebi, a taj rad lakše pada samo ako se baš voli to što se radi. Ja se trudim da sve čega se latim uradim najbolje što umem i tu se moj posao završava. A najlepši trenutak je kad to na kraju proizvede željeni utisak kod ljudi do čijeg mišljenja i ukusa ti je stalo.

- Zvanični trejler za film TAU pogledajte OVDE. 

- Dragoljub Ljubičić – Mićko i Dušan Veselinović – Dulle