Kalemegdan je bio i ostao simbol Beograda. Bio je rušen i iznova građen, a najveća misterija tvrđave je svakako Rimski bunar. To je mesto koje zaokuplja najveću pažnju posetilaca zbog raznih nerazjašnjenih događaja koji su se odigrali među njegovim zidinama.

Pretpostavlja se da je izgrađen između 1717. i 1731. godine. Pravili su ga Austrijanci, tako da nije sigurno da li je rimski, ali bunar sigurno nije. To je, u stvari, svojevrsna cisterna koja se napaja površinskim vodama, budući da nema izdan. Kad su kopači došli do dubine od pedeset metara, nisu pronašli vodu. Zato su krenuli bočno da kopaju prema reci Savi. Bunar je ukupne dubine 60,15 m, a prečnika 3,4 m. Na dubini od 53,15 m prečnik bunara se menja, sužava se na 2 metra. Dvostruko spiralno stepenište širine 0,9 m i visine 2,05 m ide do dubine od 35,51 m. Silazak niz stepenište, koje poput DNK spirale obavija bunar i vodi niže do nivoa vode, iz bezbednosnih razloga nije moguć.

Bunar se spominje još davne 1660. godine u spisima Evlija Čelebije, turskog putopisca. Čelebija piše o građevini na tom prostoru koja se koristila kao silos za žito. Drugi autori ga opisuju kao tamnicu. Postoje podaci da se ovaj bunar pominje i u vreme despota Stefana Lazarevića, prema zapisima biografa Konstantina Kostaneckog. „Despot, obezbeđujući grad hranom, nekolicine smesti u Rimski bunar“, zabeležio je Kostanecki.

Istoričari su podeljenih mišljenja kad je nastao bunar. Jedni tvrde da je nastao pre dva milenijuma, dok su drugi oprečnog mišljenja i smatraju da je iskopan pre nekoliko vekova, kad su Austrijanci osvojili Beograd 1717. godine.

Rimski bunar čuva mnogo interesantnih priča. Godine 1494. kad je Kalemegdan bio najvažnije ugarsko, ali i hrišćansko uporište, jedan svirep događaj desio se u na ovom mestu. Oko 37 ugarskih zaverenika planiralo je da preda grad Beograd bez borbe sa Turcima. Smederevski paša je potkupio ogromnim novcem hrvatskog bogataša Lovra Iločkog, sklopivši tajni ugovor sa njim. Predaja grada bi verovatno dobro prošla da ugarski vojvoda Pavle nije čuo za zaveru. On se tada nalazio u Temišvaru i odmah je sa svojim trupama krenuo ka Beogradu. Turke je oterao sa bedema, a onda je usledio obračun sa zaverenicima. Legenda opisuje da je to bilo jedno od najzverskijih pogubljenja u istoriji. Zaverenici su kanapima bili spuštani na dno velikog silosa koji se nalazio na mestu današnjeg bunara. Kad im se um pomračio od gladi, bačeni su im noževi tako da su bukvalno proždirali jedan drugog.

Jelena Ilka Marković

Druga priča desila se povodom neuspelog atentata na kralja Milana Obrenovića 1882. godine u Sabornoj crkvi. Revolucionarke Jelena Ilka Marković i Lenka Knićanin bile su upletene u propali atentat. Jelena je pucala na kralja, ali je time ranila Mariju, udovicu Đoke Milankovića iz Loznice. Jelena je izvršila samoubistvo u požarevačkom zatvoru u svojoj 38-oj godini. Lenka, udovica pukovnika Antonija Knićanina, bila je zatvorena u Rimskom bunaru. Čuvali su je vojnici, a ne žandari. Postoje svedočanstva koja kažu da su Lenku mučili u njenoj ćeliji, hraneći je slanom ribom bez vode. Jednom prilikom kad je vođena na saslušanje, ugledala je baru punu prljave vode i „pojurila kao pobješnjela i stropoštala se u tu baru da se napije vode, ali ju je stražar brzo izvukao i nije dao da se napije“. Vojnik koji je imao zadatak da je čuva pronađen je ubijen, a ona mrtva u svojoj ćeliji – dva meseca pre suđenja 1883. godine. Njena smrt nikada do kraja nije rasvetljena. Kako je metak iz kog je pucala Jelena Marković odmah pronađen, kralj Milan je naredio da ga optoče briljantima i rubinima i da od njega naprave iglu za kravatu. Ova neobična igla se i danas čuva u Muzeju grada Beograda.

Tokom Drugog svetskog rata Nemcima je, takođe, Rimski bunar okupirao pažnju. Postoji priča da su spuštali obučene gnjurce na dno bunara. Prema nekim autorima, bilo ih je trojica, prema drugima jedan. Nikad se neće saznati šta su tražili. I prema jednoj i drugoj verziji gnjurci se nikad nisu vratili iz bunara.

Sledeća priča se dogodila 1956. godine. Izvesni Beograđanin je hteo da se oslobodi svoje ljubavnice. Gurnuo ju je u duboki ambis Rimskog bunara. Iako su je ronioci tražili, telo nestale žene je tek nakon deset dana isplivalo. Vrlo je moguće da ubica nikada i ne bi bio pronađen da u džepu nije imao sačuvanu tramvajsku kartu sa istim serijskim brojem koji je pronađen kod žrtve. Ovu priču iskoristio je režiser Dušan Makavejev za film „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“. Vremenom  je postavljena zaštitna rešetka da se nešto slično ne bi dogodilo.

Dušan Makavejev nije jedini koji je lokalitet Rimskog bunara iskoristio za svoj filmsko ostvarenje. Domaći film „Lavirint“ Miroslava Lekića realizovan je upravo na ovom mestu.

Kad je američki reditelj Alfred Hičkok boravio u Beogradu 1964. godine, obišao je Kalemegdan. Istakao je kako je na njega poseban utisak ostavio Rimski bunar. „Takav ambijent za mene uvek predstavlja pravu poslasticu“, kazao je Hičkok.

Tokom 1967. i 1968. godine počela su prva ronjenja u Rimskom bunaru, ali tad nije bilo načina da se sve verodostojno dokumentuje jer nije bilo ni podvodnih kamera, niti foto-aparata za podvodno fotografisanje. Ronioci su tokom istraživanja u vodi našli dva ljudska skeleta i nekoliko životinjskih.

Bunar je od 5. marta ove godine ponovo otvoren za posetioce.

- Foto: Miloš Jelesijević/Tanjug