Njegovo ime je Popov, Dušan Popov. Njegovu realnost su kroz ulogu legendarnog agenta 007 na filmu igrali Šon Koneri, Džordž Lejzenbi, Rodžer Mur, Timoti Dalton, Pirs Brosnan i Danijel Krejg. Ali, uloga Dušana Popova u svetskom poretku mnogo je veća i od legendarnog Džejms Bonda. Bio je dvostruki jugoslovenski agent koji je tokom Drugog svetskog rata radio za Tajnu obaveštajnu službu Ujedinjenog Kraljevstva. Po ugledu na njegovu ličnost i život, britanski pisac i novinar, Ijan Fleming, napisao je seriju romana o agentu 007 – Džejms Bondu.

OBRAZOVANJE, SKUPI AUTOMOBILI I LEPE ŽENE

Dušan je rođen 1912. godine u imućnoj porodici iz Titela koji je tada bio u sastavu Austrougarske države. Njegov otac Milorad, bogati trgovac, imao je sa suprugom Zorom još dva sina, starijeg Ivana i mlađeg Vladimira. Još u ranom Dušanovom detinjstvu porodica se preselila u Dubrovnik, na insistiranje  oca koji je želeo da njegovi  sinovi pohađaju najbolje škole. Želja mu se i ostvarila. Dušan je završio najbolje škole u Dubrovniku, ali su ga nakon toga poslali u internat u Engleskoj, da bi na kraju srednju školu završio u Parizu. Nakon Prvog svetskog rata porodica Popov se preselila u Beograd gde su posedovali dve kuće. Jedna od njih i danas postoji i nalazi se na uglu Francuske i Dositejeve ulice.

Studije prava završio je u Beogradu, a 1936. godine upisuje postdiplomske studije u Frajburgu. Zahvlaljujući školovanju u raznim evropskim gradovima, u ranom uzrastu je savladao francuski, nemački i engleski jezik.  Studije u Nemačkoj donele su mu poznanstvo i prijateljstvo sa Johanom Jebzenom koji je poticao iz bogate brodovlasničke porodice, ali je veoma rano ostao bez roditelja. Johan je veoma brzo postao prisan sa harizmatičnim Dušanom. Njih dvojica su zapravo imali mnogo zajedničkih interesovanja. Pored toga što su voleli istu nauku – prava, voleli su i noćne provode, skupe automobile, brzu vožnju i lepe žene. Nije  ni čudo što uvek, kad su filmovi o Džejms Bondu u pitanju, velika pažnja biva posvećena izboru najatraktivnijih modela automobile, ali i najlepših svetskih glumica. Plejbojski način života Dušanu i Johanu često je donosio nevolje. Ali, nevolje im je donosila još jedna strast – istovetni politički stavovi. Često su u javnosti delili negativne komentare na račun novog nacističkog poretka u Nemačkoj, a branili principe demokratije. Dvojica kolega izazivali su naciste čestim odlascima u kafanu koju su njihove kolege izbegavale jer je njen vlasnik bio Jevrejin. Pod optužbom da je komunista, Popov je 1936. godine uhapšen od strane pripadnika Gestapo policije.

Ni nakon hapšenja Jebzen nije napustio svog prijatelja. Pomogao mu je tako što je o svemu obavestio Dušanovog oca, koji je kontaktirao tadašnjeg predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića, a Stojadinović je preko svojih veza u Nemačkoj i samog rajhsmaršala Hermana Geringa izdejstvovao Dušanovo puštanje iz zatvora.

Prema jednim izvorima Dušan je samovoljno, dan nakon oslobađanja, napustio Nemačku i vratio se u srpsku prestonicu. Prema drugim, proteran je iz Trećeg Rajha. Bilo kako bilo, Jebzen je svog kolegu spasio sigurne smrti u koncentracionom logoru. Iz zahvalnosti, Popov je obećao Johanu da će mu pomoći kad god mu u životu njegova pomoć bude potrebna.

IZMEĐU DVE TAJNE SLUŽBE

Po povratku u Beograd, Dušan je radio kao advokat, da bi 1940. godine otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. Zastupao je velike kompanije, a privatno se družio sa mnogim važnim osobama iz sveta politike i biznisa. Među njegovim prijateljima nalazio se i princ Džordž, vojvoda od Kenta, najmlađi sin tadašnjeg britanskog kralja Džordža VI.

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, i Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačka su počeli da regrutuju tajne agente širom Evrope. Iste godine kad je otvorio advokatsku kancelariju, primio je i telegram od Johana Jebzena koji je želeo da ga poseti u Beogradu. Prilikom tog susreta Jebzen je u poverenju rekao Popovu da je postao dvostruki agent koji nominalno radi za nemačku vojnu obaveštajnu službu – Abver, a zapravo za MI6 – tajnu obaveštajnu službu Ujedinjenog Kraljevstva. Angažovanje u nemačkom Abveru, Johanes je prihvatio kako bi izbegao vojnu službu u ratu koji je bio na pomolu. Zamolio je Popova za pomoć u ovom poslu, Popov je ne želeći da prekrši  davno datu reč, pristao. Nikada nije bilo sasvim pouzdano poznato da li je služba Abver samoinicijativno kontaktirala Dušana Popova, ili je to bila ideja njegovog prijatelja Johana Jebzena.

Nemci su i pored nekadašnjih sukoba, želeli saradnju sa Dušanom. Želeli su da iskoriste njegovu britku inteligenciju, kao i brojne kontakte u Jugoslaviji i svetu. Svesni njegovih sposobnosti Nemci su od Popova hteli da naprave superšpijuna najvišeg ranga. Prvi zadatak koji su mu postavili bio je sastavljanje spiska uglednih francuskih građana koji bi, po Popovljevom mišljenju, po nemačkom osvajanju Francuske bili spremni na saradnju sa nacističkim okupatorom.

Međutim, Popov nije mogao da pređe preko animoziteta koji je gajio prema nacistima. Svoju želju da stupi u kontakt sa britanskom obaveštajnom službom poverio je svom  bratu Ivanu. Najstariji od tri brata porodice Popov završio je studije medicine u Bolonji, ali je u vreme izbijanja Drugog svetskog rata već bio pripadnik britanskih obaveštajaca. Ivan je svog mlađeg brata poslao u britansku ambasadu u Beogradu, odakle su ga uputili u službu za izdavanje pasoša. Ta služba je u stvari bila štab MI6, u kojem su nakon dva dana iscrpnog ispitivanja Dušana primili u svoje redove kao dvostrukog agenta. Njegovo šifrovano ime u Abveru bilo je „Ivan”, dok su mu Britanci nadenuli ime „Tricikl”.

ŠOFER MORA BITI UBIJEN

Na prvom sastanku sa Abverom, Popov je lagao da ima uticajne poznanike u Engleskoj. Nemačka služba mu je oformila izmišljeno preduzeće za trgovinu Jugoslavije sa Ujedinjenim Kraljevstvom i postavila Jebzena kao Popovljevog rukovodioca. Dušan je imao zadatak da izveštava o snazi i moralu britanske vojske. MI6 je davao Popovu lažne izveštaje koje je on potom prosleđivao Nemcima.

Abver je vrbovao dugogodišnjeg šofera Popovljeve porodice da ga prati. Vozač je bio poznat po lenjosti i Popovu je bilo sumnjivo što se on stalno dobrovoljno javlja da ga vozi. Nakon što je Jebzen otkrio da iza šofera stoji Abver, Popov je bio prinuđen da naredi šoferovu likvidaciju, kako njegova uloga dvostrukog agenta ne bi bila otkrivena. Zvanična policijska istraga je zaključila da je vozač ubijen u neuspešnoj pljački.

POSLE MRŽNJE NEMA LJUBAVI. NEMCI TO NISU ZNALI

Abver je 1940. godine poslao Popova u London kako bi proširili mrežu nemačkih agenata i tako stvorili bolje uslove za planiranu invaziju Velike Britanije. Uz pomoć MI5 (britanske bezbednosne i kontraobaveštajne službe), agent Tricikl je širom Velike Britanije organizovao fiktivnu mrežu Abvera. To je zapravo bila mreža sastavljena od MI5 agenata. Nemcima je dostavljao kontrolisane i pažljivo izabarane podatke – one kojima je potvrđivao svoju lojalnost Abveru, ali nije nanosio štetu obaveštajnoj službi Britanaca. Informacije prosleđivane Nemcima bile su, prema rečima samog Popova, „suptilna smesa istina, poluistina i laži ‐ onih istina koje nemaju težinu i potpunih laži, samo ako ih neprijatelj ne može proveriti“. Nemci koji su mnogo godina ranije želeli smrt ili bar nesreću Popovu, sada su ga smatrali jednim od svojih najboljih agenata u Britaniji i bili su prezadovoljni njegovim radom. Za svoje usluge dobijao je debelu novčanu nadoknadu. Zanimljivo je to da je, sa druge strane, odbio bilo kakvu finansijsku nadokandu od Britanaca. Smatrao je da suma koju dobija „radeći o glavi” Abveru već  dovoljno velika, pa nije hteo da naplaćuje svoj rad za one koji suna pravednoj strani u ratu.

TROSTRUKI ŠPIJUN VERAN BRITANCIMA I JUGOSLAVIJI

Kad je britanska obaveštajna služba formirala Sekciju XX, koju je vodio oksfordski profesor istorije Džon Sesil Masterman, mesto jednog od članova odmah je dobio Popov. Zadatak ove Sekcije bio je da vodi I usmerava rad dvostrukih špijuna na teritoriji Velike Britanije, i da obmanama i odabranim obaveštajnim informacijama „iscrpljuje naciste“. Agent Tricikl je radio za obe britanske tajne službe, obaveštajnu (MI6) i kontraobaveštajnu (MI5). Nadređeni su smatrali da je on jednostavno idealna osoba za špijuna. Posedovao je šarm i harizmu, imao je veoma visoke intelektualne sposobnosti, ali je bio i čovek kod koga u odlučujućim trenucima preovlađuju spasonosni instinkti. Svirepost Popovu takođe nije bila strana. Ali, njegova svirepost je bila instinktivna, životinjska, svirepost borbe za opstanak, a ne ona bolesna, bezrazložna, svirepost iz žeđi za krvlju.

Posle ulaska Kraljevine Jugoslavije u rat, 6. aprila 1941. godine, Popov se ponudio izbegličkoj vladi u Londonu i počeo dobrovoljno i besplatno da radi i za Jugoslaviju kao obaveštajac pod šifrovanim imenom „Duško”. Time je postao jedan od retkih trostrukih agenata u istoriji.

FLEMINGOVA INSPIRACIJA

Nemci su 1941. godine premestili Popova u Portugaliju. On je odatle rukovodio navodnom obaveštajnom mrežom Abvera i nastavio da obavlja zadatke za britanske službe MI5 i MI6, a povremeno je radio i za Jugoslovensku kraljevsku vladu. Baš u ovoj zemlji se Popov upoznao sa Ijanom Flemingom, kasnijim tvorcem Džejmsa Bonda. Fleming je bio zadužen za praćenje rada „Tricikla” i njegovih partnera, „Želatina” i „Balona”, u toku sopstvene operacije u vezi sa Španijom. Upravo tada se Fleming upoznao sa Popovljevim osobinama koje su ga toliko fascinirale, da je deset godina kasnije stvorio Tajnog agenta 007.

U kockarnici Palasio u Lisabonu, Fleming je prisustvovao legendarnoj sceni čiji je glavni akter bio Popov. Naime, Dušan je za kockarskim stolom rizikovao oko 50 hiljada tadašnjih američkih dolara, polovinu sume koju su mu Nemci dali za obavljanje nove tajne operacije. Protivnik, razmetljivi Litvanac, nije otkrio Dušanov blef, pa je njegovo povlačenje iz igre donelo pobedu Popovu. U prvom romanu o Džejmsu Bondu iz 1953. „Kazino Rojal”, postoji scena koja neodoljivo podseća na ovu iz lisabonske kockarnice.

„Sve je preterao“, govorio je o Flemingu Duško Popov, „ali je zaista slično opisao moje ponašanje“. Govorio je još i „da je on pio upola alkohola kao Džejms Bond, i vodio upola uzbudljiv život kao on, da bi ga Abver veoma brzo otkrio i likvidirao“. Smatrao je da „obaveštajac poput filmskog 007 ne bi preživeo ni 48 sati u stvarnom životu“.

POKUŠAJ SPASA PERL HARBURA

Novac koji je Dušan onako hladnokrvno rizikovao u kazinu bio je namenjen za novu misiju – Abver ga je poslao u SAD sa zadatkom da tamo organizuje nemačku špijunsku mrežu i nabavi podatke o američkim vojnim kapacitetima, između ostalog i onima na Havajskim ostrvima.

Popov je u to vreme posedovao informacije o napadu Japanaca na američku luku Perl Harbur. O tome svedoče dokumenti o Dušanu Popovu koje je FBI posle 50 godina zaštite dao Dušanovom sinu Marku na uvid. Po dolasku u SAD, Popov je na „poslužavniku” dao sve podatke o napadu Japanaca na Bisernu luku na Havajima. Sve informacije prenete su šefu FBI Džonu Edgaru Huveru. Huver, međutim, nije bio impresioniran Popovim kao obaveštajcem i gnušao se njegovog raskalašnog života. Deo Huverovog nepoverenja u Popovljeve informacije poticao je svakako i iz njegove prepotentnosti i preterane samouverenosti, po čemu je bio poznat svih 48 godina, koliko se nalazio na čelu FBI. Onog decembarskog jutra kada su počele da padaju bombe na Perl Harbur, bilo je jasno da je Popov bio u pravu. Da su ga poslušali, životi 2.500 Amerikanaca ne bi bili izgubljeni u napadu.

PRIVATNI ŽIVOT JEDNOG ŠPIJUNA

Posle završetka Drugog svetskog rata, Popov više nije bio aktivan u britanskoj službi. Ipak, MI5 i MI6 su ga povremeno zvali radi konsultacija. Kupio je kuću u Opiju, na jugu Francuske, jer ga je taj predeo podsećao na Dubrovnik. Ženio se dva puta. Prvi put Francuskinjom Žaklinom, sa kojom ima sina Dejana (Dina), koji danas živi u Aleksandriji u Egiptu i uspešan je slikar. Iako je nakon penzionisanja vodio miran porodični život, njegova kuća na Azurnoj obali bila je mesto čestih zabava i provoda.

Dok je bio u braku sa Žaklinom, upoznao je trideset godina mlađu Šveđanku Džil Jensen koja se na prvi pogled zaljubila u tajnog agenta. Raskinula je dugogodišnju verdibu, a Dušan se razveo od svoje prve supruge. Već naredne godine se oženio sa Džil. Sa njom ima tri sina, Marka, Borisa i Omara. Dušan je dosta vremena provodio na Bahamima, gde je njegov brat Ivan imao svoju polikliniku. Mlađi brat Vladimir je svoj mir našao u porodičnoj kući u Nici.

Nakon penzionisanja u obaveštajnoj službi, Popov je veoma uspešno nastavio da se bavi advokatskim poslom. Zastupao je velike međunarodne korporacije, a čak je učestvovao u organizovanju potpisivanja Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik (Pariski ugovor), između Belgije, Francuske, Zapadne Nemačke, Italije, Luksemburga i Holandije. Ta zajednica  je 1957. prerasla u Evropsku ekonomsku zajednicu, a 1993. godine u Evropsku uniju. Tako je jedan Srbin još pre 60 godina uložio svoj trud u stvaranje ujedinjene evropske zajednice za kojom danas toliko žudimo.

Poslovni uspesi u advokatskim vodama omogućili su da Dušan nastavi sa svojim lagodnim načinom življenja. U braku se, bar koliko je poznato, odrekao drugih žena, ali je njegova strast za dobrim automobilima ostala prisutna. Čak je u porodičnoj kući imao oko dvadeset automobila sa posebnom garažom za svaki od njih. Druga strast kojoj je ostao veran bile su cigarete. Svakodnevno je pušio ogromne količine onih sa ukusom mentola. Od posledica pušenja oslabilo mu je srce i preminuo je u svojoj šezdesetdevetoj godini, 10. avgusta 1981. godine u Opiju, gde je i sahranjen.

Nakon Dušanove smrti, njegova supruga se preselila u kuću na Bahamima, jer su njeni sinovi tamo vodili zajedničku kompaniju. Zanimljivo je to da je ona život nastavila u kući koja je bila tik uz kuću jednog drugog tajnog agenta, doduše filmskog. Prvi komšija Dušanove supruge Džil, postao je holivudski glumac Šon Koneri.