Umetnik ne sme da bude podoban. Ne sme da bude dobrodošao nijednoj političkoj struji.
Milan Marić je jedan od glavnih glumaca novog, već nagrađivanog, domaćeg filma „Vlažnost“, reditelja Nikole Ljuce. Kako nam je u intervjuu napomenuo, lik koji tumači mu je privatno potpuno suprotan. Svoj filmski debi je imao u ostvarenju „Branio sam Mladu Bosnu“, a zaigrao je i pored Mirjane Karanović u njenom filmu „Dobra žena“, koji će u bioskopima biti prikazan sledećeg meseca.
Milan je rođen 1990. godine u Beogradu. Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, takođe u Beogradu, u klasi profesorke Biljane Mašić, zajedno sa Milenom Živanović, Ivanom Zablaćanskim, Vajom Dujović, Ivom Stefanović i drugima. Stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a bio je angažovan i u predstavama Kruševačkog pozorišta, DADOV-a, Heartefact fond-a, Bitef teatra i Ateljea 212. Pojedine predstave u kojima se oprobao su Tartif, Mletački trgovac, Sumnjivo lice, Gospođica, Zoran Đinđić, Mali mi je ovaj grob, Aveti, Glad, Zmajeubice, Dnevnik o Čarnojeviću…
Film „Vlažnost“, premijerno prikazan 26. februara, otvorio je ovogodišnji FEST u Centru „Sava“. Dobio je nagradu za najbolje domaće ostvarenje, ali su mišljenja gledalaca i dalje podeljena. Kakve komentare ste čuli i kakvi su Vam utisci?
Trudim se da ne slušam šta ljudi govore. Imam nekoliko bliskih osoba čija mišljenja cenim i to mi je dovoljno. A što se mene tiče, „Vlažnost“ je dobar i hrabar film, drugačiji. Ne podleže onom srpskom, balkanskom principu snimanja filma koji je postao vic. „Vlažnost“ tera na razmišljanje; da se osvrneš oko sebe jer opisuje jednu novu generaciju ljudi koja je nastala u političkom vakuumu posle 5. oktobra, a naročito posle Đinđićevog ubistva. Oni mahom barataju sa velikim imaginarnim novcem koji leti s računa na račun i neophodni su svakoj vlasti za obavljanje prljavih poslova sa čistim parama. Svi oni su neki menadžeri, voze skupa kola, žive u luksuznim stanovima, a nemaš pojma čime se zapravo bave. Sve je lažno. Ali – vidiš ih gde god da se okreneš. Po svojim roditeljima primećujem da ih starija generacija ne poznaje. Njima mogu biti nejasne pojedine relacije u filmu.
Da, jer su oni navikli na konzervativniji pristup životu…
Upravo. Rat 90-ih je naglo prekinuo tadašnji način ljudskog života. Većina se još uvek nije oprostila od socijalističkog načina funkcionisanja gde postoji direktor, rukovodilac, sindikalno odmaralište, liste za državni stan… Danas je malo drugačije. Jedino u šta sam siguran je da ti menadžeri i takav izveštačeni stil života ne može da potraje. Kako je imaginaran njihov novac, tako su imaginarni i njihovi uspesi, firme, odnosi, prijateljstva, život. Ali, trenutno postoje. Imaju političke veze, povezani su. To je lažni svet.
- Za predstavu Dnevnik o Čarnojevicu / Foto: Nenad Petrović / jdp.rs
Postoji li u tom filmu neki lik koji nije imaginaran?
Svakako da postoji. Kad kažem imaginaran, mislim na celu klasu. Nažalost, oni su naša realnost i svakodnevica. Oni utiču i na Vaše i na moje odluke. Sve je to imaginarno niklo, i isto tako će i nestati. Mutiraće, metastaziraće u nešto novo.
U filmu glumite Đorđa, navodnog Petrovog druga (Miloša Timotijevića)…
Da, on je dete onih koji „mogu sve“. To je prototip dečka za kojeg granice ne postoje. Nigde ne radi, ali bi želeo da bude kao njegovi „drugovi“ – „uspešan i cenjen“. Međutim, tata mu je već sve obezbedio. To mu je najveći poklon i najgora kazna. Takve primere možemo da vidimo sve češće. Osionost, bezobrazluk i saznanje da sa jednim pozivom rešavaš svaki problem – od škole do suda, istim principom.
Sad bi bilo degutantno da Vas pitam imate li možda i privatno sličnosti s njim…(smeh)
U glumačkom žargonu kažemo „ja u datim okolnostima“. (smeh)
Da li Vam je bio izazov da tumačite takav lik?
Kako da ne. To je ona vrsta ljudi koja se magupira bez pedigrea i svuda ih srećem. Stalno slušamo o pojedinim momcima i devojkama koji su došli do „uspeha“ na ovaj ili onaj način, a mediji to agresivno plasiraju. O etici medija i hrljenjem ka što većem tiražu ne želim da govorim. Klinci vide da je to najbrži način do nekakvog uspeha u ovoj nesrećnoj zemlji. A šta je alternativa? Kod kuće mahom imaju primer nesnađenih roditelja na bensedinima, koji bauljaju izgubljeni u mraku promena koje su se dešavale u Srbiji poslednjih 25 godina. I onda se svede da su starlete naš problem koji degradira omladinu. Ne, starlete nisu naš glavni problem, one su samo logičan sled onoga što gledamo u skupštini. Problem je to što je ogroman broj Srba funkcionalno nepismen.
- Foto: vreme.com
Kad biste sumirali sve ovo, koja bi bila poruka ovog filma?
Mislim da umetnost ne mora da ima konkretnu poruku; nije bajka. Umetnost bi trebalo da te pokrene. „Vlažnost“ i jeste napravljen tako da nema pouku, već da te emocijom navede da preispitivanjem, čitanjem između redova, određene stvari sam zaključiš.
Da popričamo malo o pozorištu. Iako ste najmlađi član glumačke postave JDP-a, ostvarili ste zapažene uloge u više predstava, po raznim pozorištima. U kojoj ulozi ste se najviše pronašli?
U ulozi Gavrila Principa u predstavi „Mali mi je ovaj grob“, a jedna od najznačajnijih predstava za mene je „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212. To je jedna od prvih predstava u mojoj glumačkoj karijeri. Ona mi je proširila vidike i pokazala koliko snažno pozorište može da bude.
U jednom intervjuu ste napomenuli da smo „svi mi Zoran Đinđić“. U kom smislu?
Taoci. Taoci vojne hunte u kojoj živimo već vekovima. Taoci gluposti. Šire gluposti u kojoj svi živimo i na koju pristajemo. Glupost – gde god da se okreneš. Gde je taj mladalački bunt? Moderno je biti ironičan i ciničan, i ja to mnogo volim, ali gde je taj mladalački bunt koji tera na pokret? Taj pank, ritam uz koji možeš da skačeš, a ne da stojiš sa strane i posmatraš. Barem malo da cupkaš. Nema ga, levitira negde između čuvenog srpskog „ćuti i trpi“ i jos čuvenijeg „u se i u svoje kljuse“. Naše generacije su pasivne, a histerične. Svi bi u 25 godina da budu šetajuće reklame, da reklamiraju majice, patike, gaće. U suštini, svaki trend koji stigne iz inostranstva mi pogrešno shvatimo i posrbimo. To se vidi po filmovima koji se plasiraju, po knjigama koje se pišu, po muzici koja se sluša. Ovo što pričam je malo pesimistično, ali je realna situacija.
- Foto: Jelena Stanković / jdp.rs
Koja je onda uloga umetnika? Kako oni mogu da doprinesu?
Umetnik ne sme nikome da bude podoban. Ne sme da bude dobrodošao nijednoj političkoj struji. Mora da predstavlja stvari onakvim kakve jesu, da ima oštro oko i širok pogled na svet. Mora da zna da pročita postupke kako političkih lidera, intelektualaca, kraljevske porodice, tako i postupke lopova, ubice, kurve, prevaranta. Glumac mora da radi na širenju sopstvenih vidika i da nikada ne pomisli da je to to. On mora da korenspondira sa sadašnošću i ne sme da zagovara tezu „kako je nekada bilo bolje“. To ne dozvoljava umetnosti da se razvija dalje, da bude živa. Za očuvanje tradicije postoje muzeji, istoričari umetnosti i glumac ne bi trebalo time da se bavi. Ima genijalna nemačka poslovica koja kaže „Ko ne ide s vremenom, s vremenom odlazi“.
Kad biste bili ministar kulture šta biste prvo promenili?
Ljude.
Kako?
To je mnogo široka tema. Dugo bih pričao. Počeo bih od obrazovanja, a tu bih toliko toga promenio. Zatim, upravne odbore bih raspustio i doveo strance; da ne može niko ni na koga da utiče. Jer mi volimo da se igramo igre moći, čak i kada je nepotrebno. Eto, to mi je prvo palo na pamet. S obzirom da radim u pozorištu, onda imam pravo da ga i kritikujem. A s obzirom da je ovo moja zemlja, u kojoj sam rođen i gde živim, imam pravo i nju da kritikujem. To mi je posao. Ko je kriv što nam je kultura tu gde jeste? Ne može samo Tasovac da bude kriv. Prvo, pozorištem i filmom upravlja palanka. Tu se prvo gleda šta će ko da kaže, i kako da se ne ugrozi nijedan mediokritet. A toliko ih ima. Sa sve svojim rezervisanim stolicama po bifeima i pričama kojim utvrđuju svoje mediokritetske pozicije, dok svi drugi klimaju glavama i pristaju na to. Jer, to je poredak. U to se ne dira. Ako dotakneš to, brzinom munje se mediokriteti skupe i urade sve da te diskredituju i pomere na bezbednu udaljenost. Drugo, pogledajte samo kakvi su odnosi među ljudima, šta rade, gde ih vidiš, u kakvim su filmovima, predstavama. Izazov je da se napravi precizna i jasna kulturna politika. Da se kultura razdvoji od estrade. Nećemo da se lažemo kako je sve što vidimo umetnost. Da se razumemo, nemam ništa protiv estrade. Naš glavni problem je što nemamo prioritete. Uz kulturu kukanja, ovde se rukovodimo time da ubacimo nekoga u predstavu ili film samo zato što je već poznat i mislimo kako će taj „dovući“ veliki broj ljudi. I onda se pitamo kako su nam pozorište i film tu gde jesu.
Jeste li zadovoljni svojim poslom?
Nezahvalno bi bilo da kažem da nisam. Ipak sam zaposlen mladi glumac koji igra i u svom i u drugim pozorištima. Ali, iskreno – nisam.
Spremate li nešto novo?
Da, ali ne smem ništa da ti kažem. (smeh)
- Foto: privatna arhiva Milana Marića
- Trejler za film Vlažnost pogledajte OVDE.
