„Sve ptice Srbije“ je književno delo Javora Rašajskog – crtača, akademskog slikara, pisca, strastvenog zaljubljenika ornitologije. Knjigu je autor i ilustrovao, a izdala ju je Laguna krajem oktobra ove godine. U njoj je rezultat ozbiljnog višegodišnjeg istraživanja, a sa Javorom smo popričali o tome koje se ptice mogu zapaziti na našim prostorima, kako ih sačuvati i zašto je ovo štivo za sve uzraste…

Prudnik pijukavac, zlatni zujavac, ostrigar, sivi barski petlić, noćni potrk, sabljarka, vlastelica, kudravi pelikan, riđogrli morski gnjurac, barska kokica…

Do sada ste napisali deset knjiga iz oblasti ornitologije. Po čemu se ovo izdanje razlikuje od prethodnih?

„Sve ptice Srbije“ je treće, dopunjeno izdanje već objavljivane knjige i predstavlja sintezu svih prethodnih istraživanja. Uroš Petrović iz Lagune mi je predložio da to bude džepno izdanje, mada ono to nije. (smeh) Nešto je veće. Izvesno vreme je prošlo od drugog izdanja, koje je bilo monografsko, i došao je trenutak da se sagleda koliko se promenila situacija ptica u Srbiji. Brojnost je, kod bezmalo svih vrsta, drastično opala i to se u knjizi i vidi – na specijalnim kartama predstavljeni su delovi naše zemlje koji su nastanjeni određenom vrstom. Predstavio sam područja od deset puta deset kilometara, što je vrlo pristojno, jer prema tome može precizno da se sagleda koje ptice se mogu zapaziti u Srbiji. Ova knjiga se lako koristi, svi podaci su vrlo konkretizovani, i uz svaku pticu navedene su osnovne karakteristike – naziv, veličina, rasprostranjenost, trend populacija, status, migracije, stanište, ishrana i gnežđenje.

Zašto Gaj Bazard, jedan od najboljih nekadašnjih evropskih ornitologa, u recenziji Vašeg dela, napominje da su loše sve prethodne knjige o pticama jugoistočne Evrope?       

Zbog netačnih karata. Prvi sam uveo UTM karte (Universal Transverse Mercator) koje su, kako sam već naglasio, vrlo precizne – sa razmerom deset puta deset kilometara. U mojoj knjizi „Ptice Svete gore“ su dva puta dva kilometra, pa možete biti sigurni da li određene ptice na tom području ima ili nema. A prethodni istraživači su proizvoljno beležili i predstavljali delove od pedeset puta pedeset kilometara. Kako naći pticu na tolikom području? Pored Srbije, Grčka, Bugarska i Slovenija su u poslednje vreme objavile dobre, zanimljive knjige iz ornitologije. Niko više.

U knjizi ima preko 1.200 crteža, a ne fotografija. Zašto je crtež verodostojniji?

Zato što, na primer, pticu mogu da nacrtam u letu, pa da primetite kakve su boje ispod krila. Osnovna različitost se može spaziti između mužjaka, ženke i mladunca, a onda i da li jedinka ima manju ili veću ćubicu, kakva je boja ispod repa, oblik kljuna itd. Za mladunca često nećete znati ni u šta će izrasti. U prirodi nemate priliku da zagledate pticu iz svih pozicija, i zato crtežom možete da ukažete na detalje koje na fotografijama nećete moći da vidite.

Jeste li uživo videli sve ptice koje opisujete?

Naravno.

Pitam iz razloga što u određenim delovima knjige piše: „Konstatovano je pet podataka o posmatranju ove ptice…“

Za pojedine karte sam koristio literarne podatke jer je neizvodljivo svuda kročiti. Pogotovo ne sami. Zato moram da pratim i ranija istraživanja prethodnika i savremenika i da poredim sa svojim nalazima. Na primer, neko je zapazio labuda na određenom području, ali ja nisam. Sva literatura koju sam koristio, naznačena je na kraju knjige.

Primetio sam i da se u Srbiji mogu zapaziti netipične vrste kao što su flamingosi?

Na tromeđi Vojvodine, Hrvatske i Mađarske postoji mesto Kolut. Tu živi čovek koji ima svoj privatni zoološki vrt pun divnih životinja. On ima jato flamingosa, pa su mu pojedini pobegli. To su ti primerci koji su navedeni u knjizi. Srbija nije njihov selidbeni put. Neko taj podatak objavi, pa ne mogu da ga zanemarim i moram da ga citiram. Flamingosa na ovim prostorima nema, niti ih je ikad bilo.

A velikog tetreba?

On je vrlo redak. Sad je i pitanje da li ga uopšte ima. Ranije je primećen na Zlataru, Jadovniku, Tari. Bio bih zadovoljan da se gnezdi barem na dva mesta.

Postoje vrlo interesantno oslovljene ptice kao što su prdavac, kukumavka, mala ušara… Kako dobijaju naziv?

Ti nazivi postoje oduvek. Sa grupom autora sam osam ili devet godina radio ornitološki rečnik, koji je ove godine objavljen. U njemu se nalaze svi nazivi ptica – od narodnih do stručnih. Jedna vrsta može imati i pedeset naziva. Zavisi odakle je.

Zašto je zastupljenost ptica veća u Vojvodini nego u Šumadiji?

Jer Vojvodina ima više staništa – prvo Dunav, a onda druge reke, močvare, bare, Frušku goru, Deliblatsku peščaru… Šumadija je isečena. U Vojvodini postoje naselja koja su strogo definisana; selo je zaokružena celina, dok je u Šumadiji dosta prošireno i svugde ima ljudi. To pticama smeta. One vole postojanost.

Jeste li obišli celu Srbiju?

Jesam. I skoro celu bivšu Jugoslaviju i ostrva. Nas nekoliko je pripremalo knjigu o pticama Jugoslavije, ali država se raspala i to nismo završili.

Prema Vašem mišljenju, šta treba učiniti, pa suzbiti njihovo nestajanje?

Čovek mora biti svestan toga, pa da čuva njihova staništa. Ako u određenoj oblasti nema vode, neka napravi arteski bunar, kao što rade Mađari koji strogo vode računa o svojim pticama. Čovek ih ubija dok kosi jer ne obraća pažnju, isušuje močvare, seče šume, ali veliku ulogu ima i globalno otopljavanje i visoke temperature.

Gde ima najviše ptica u Srbiji?

U Vojvodini, zapadnoj Srbiji, na Kopaoniku i Staroj planini. Kosovo ovog puta nije ušlo u istraživanje jer iz političkih razloga to nije moguće, a bogato je fantastičnim predelima, kao, na primer, na Prokletijama i Šar-planini.