„Ni zemlje zaglibljenije u rasprave o prošlosti, ni zemlje s manje podataka iz prošlosti.“

„Zemljo moja, pređi na drugoga“ naziv je drugog romana glumice i književnice Srne Lango. Objavljen je ovog meseca, a promocija je održana prošle nedelje, u klubu Eleven na Studentskom trgu u Beogradu. Knjiga je, po reakciji čitalaca, već izazvala pretežno pozitivne komentare. Opisuju je kao sarkastičnu, ironičnu, brutalno iskrenu knjigu koja se bavi neprestanom borbom sa unutrašnjim ljudskim nemirima. Za Presstiž internet magazin autorka govori o glavnoj junakinji romana, šta je preduslov za dobar život i na kakve kritike je naišla nakon izdavanja svoje druge knjige… Da podsetimo, njen prvi roman „Gladna godina“ izdat je na Sajmu knjiga 2007. godine.

Kao pravda stiže, evo sad će! Ceo život je čekam, istinski uverena da ona samo što nije.

Kada ste završili i pročitali svoju knjigu, kakav je bio Vaš prvi utisak?

Pomislila sam kako sebi želim da, ako ikada još nešto napišem, sledeći put to bude ljubavni roman…ali, ne umem.

Reči su u mom životu, u mojoj zemlji i mom gradu postale zamene za dela.

Književnost nije Vaša primarna profesija, ali koji je razlog višegodišnje pauze između Vaše dve knjige?

Brzo pišem, ali se dugo posle preispitujem, proveravam, vraćam se, odustajem, odlažem. Ponovo se zaljubljujem u delove, bacam mnogo napisanog. Merim. Osim toga moram, da bih bila sigurna u nešto što radim, da sačekam distancu od prvog doživljaja. A mogla sam reći i kraće – brzo pišem, sporo mislim. Nisam bila ni sasvim sigurna da sam u stanju da izguram sopstveno izdanje, kao autor- izdavač.

- Foto: Miloš Lužanin

Nije psovka nepristojna. Nepristojan je sav onaj mračni krug „mislilaca“, po alavosti odabran, što još uvek postoji na javnoj sceni i uzima masnu lovu dok nas zavija u crno… Nepristojno je ne umeti reći „hvala“ i „izvini“.

Glavna junakinja romana je bibliotekarka koja je nezadovoljna i razočarana svojim životom i domovinom. Po kojim osobinama i shvatanjima ste privatno slične?

Nije bibliotekarka nezadovoljna domovinom zapravo, nego onim što se čita i tumači kao domovina. A slične smo po pokušaju da shvatimo svet oko sebe da bismo bili njegov kvalitetan deo. Po saplitanju u stizanju do odgovora. Po zbunjenosti. Po stavljanju sebe pod, jedan u nizu, znakova pitanja.

Kako niko ne shvata da postoje ljudi koje bi trebalo plaćati samo da postoje. Samo da budu tu, takvi, što duže. Šteta je što se to ne čini, jer ih je vrlo malo. Sve manje. Mene nije trebalo ni praviti.

„Biti dobar bio je preduslov za ceo život.“ Koja rečenica je danas preduslov za ceo život?

Bibliotekarka se, u stanju rastrojstva, podsmeva samoj sebi, dok se priseća pravila po kojima su vaspitavani i ona i njena deca. Da, „biti dobar bio je preduslov za dobar život”. Ono kao, sve se vraća sve se plaća”… To kaže. Za razliku od bibliotekarke u tim njenim trenucima, ja verujem da to nije smešno, ma kako nekada tako delovalo. „Biti dobar”, ipak, jeste jedan od ključeva ka šansi za bilo šta što mene zanima…da li ćemo je iskoristiti, to je druga tema.

Koliko duboka rupa, u kojoj sam trenutno, treba da bude, koliko toga treba da ne vidim da bih bila dobro? Kako bi se zvala ta vrsta pacovluka?

„Bežite glavom bez obzira iz zemlje u kojoj je masovni dokaz muškosti premlaćivanje bilo koga. To nije muškost.“ Šta je muškost?

Ne bih imala ništa da dodam na tu temu, što nisam rekla u romanu. A čitava jedna priča u priči, na to pitanje odgovara. Svakako, muškost ne može da bude u mlaćenju deteta, žene ili bilo koga drugog, u to sam i dalje sigurna.

Pustite i italijansku i francusku i hrvatsku i srpsku i mađarsku krv u venama da teče bez sita. Šta se prosijalo– prosijalo, sad čišće ne može! I da može, nemojte dokazivati svoju lojalnost zemlji udvarajući se baš onima koji je brukaju, molim vas. To je ispod svakog nivoa. Sve šta treba obavite u tišini.

Na kakve kritike ste naišli posle izdavanja knjige?

Čitaoci zanimljivo različito reaguju. I imaju potrebu da mi se obrate na mreži i uživo tim povodom. Imaju potrebu da nastave temu koju su iščitali. Svaka reakcija mi znači.

Odrastala sam u vreme kad je glavni cilj bio da budeš drugačiji. Čopor je bio za one koji jedino tako imaju neki opis i koji ne postoje na karti ljudi s kojima se računa. To su bili oni koji nisu vredni pažnje.

Jeste da je knjiga izdata pre nekoliko dana, ali planirate li sledeću?

Ne planiram. Jer nisam planirala ni prvi, ni drugi roman. Kad sam u sebi osetila temperaturu pred vrenje, sa kojom ne mogu da se nosim, sela sam za kompjuter, pa tek onda planirala kako s tim, što me proganja, da izađem na kraj.

Ne da mi se da pišem. Davno pre mene svi su već sve napisali, i rekli, i bilo bi mnogo mudrije da izdvojim neke naslove i stavim ih na gomilu. Police moje biblioteke pune su mislilaca s priznanjima ali i bez njih. Toliko pametnijih i veštijih od mene. I mislim danas, odakle mi ta glupava ideja da ćete ovo pročitati i još da će vam nešto značiti. Kako sam samo tako pretenciozna mogla da budem i da pomislim da će vam išta o životu ili o meni samoj biti jasnije, posle mojih zapisa.

- Foto: privatna arhiva Srne Lango