„Beogradska knjiga mrtvih“ je naslov drugog romana Aleksandra Petrovića. Iako je objavljeno u decembru prošle godine, ovo delo već nazivaju „besmrtnom knjigom među beogradskim trilerima“. Petrović je završio Stomatološki fakultet u Beogradu. Specijalizirao je oralnu hirurgiju. Napominje da profesije pisca i oralnog hirurga povezuje analitičnost i preciznost. Toliko voli književnost da je, uz bliske ljude, naziva svojom tačkom oslonca…

Kako ste došli na ideju za roman, s obzirom na to da se radi o Nesminu, beogradskoj mumiji koja već više od jednog veka skuplja prašinu u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta, a da je retko ko za nju uopšte čuo?

Pre više godina sam naleteo na izvesni tekst o Nesminu na internetu. Istog trenutka mi se priča učinila veoma zabavnom. Počeo sam da istražujem i vremenom stvorio kostur romana, shvativši da bi knjiga trebalo da bude u formi trilera, detektivske priče. Bazirao sam fabulu oko beogradske mumije koja je zbog nepažnje doslovno trunula, dok u Hrvatskoj, Sloveniji, Grčkoj postoje mumije koje su gradske atrakcije. Srpska mumija je propadala jer nisu bila obezbeđena finansijska sredstva za stakleni sanduk u kome bi se čuvala. U poslednjem trenutku je spasena, ali je i danas nedostupna za javnost. Sve mi je to bilo vrlo zanimljivo, pa sam stvorio i raznovrsne likove oko te centralne teme.

Na početku knjige se napominje da su sva lica i događaji izmišljeni, osim onih koji nisu. A to su…?

Kad zamišljam likove, kreiram ih kao mala Frankenštajnova stvorenja, tj. kao mešavinu osobina raznih ljudi. Sve je zasnovano na realnim primerima, osim tih čudnih, nesvakidašnjih radnji određenih lica. Kradem karaktere iz gradskog prevoza, kafića, od prijatelja. Naravno, u svim tim likovima ima mene, ali samo ciljano ubacujem određene segmente.

Šta predstavlja „Egipatska knjiga mrtvih“ koja se nalazi ispod leve miške beogradske mumije?

To je uputstvo koje pomaže preminulom da savlada prepreke koje ga očekuju u zagrobnom životu. Od merenja duše na tasu, pa do određenih izazova koje mora da savlada, kako bi mu duša bila mirna i čista u posmrtnom životu. Ta knjiga uključuje i magijske obrede, čini, čarobne reči koje pomažu da se izađe na kraj sa svim tim. Opširna je i u njoj se nalaze pojedini delovi kojih nema u drugim knjigama mrtvih. Razviti tu knjigu košta oko 100.000 evra i kod nas nema zainteresovanih za takav poduhvat.

Šta čovek onda mora da ispuni da bi se „opustio“ u zagrobnom životu?

Duša mora da mu bude lakša od pera. Da bude što plemenitiji. Nema konkretnih saveta.

Šta je u romanu stvarnost, a šta fikcija?

Tačne su faktografske stvari koje se tiču mumije. Sve što sam mogao da istražim oko Nesmina bazirano je na proverenim informacijama. Uglavnom je nedostupan za posetioce. Pripada Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Video sam ga pre nekoliko godina tokom manifestacije „Dani kulturne baštine“. Već duže od tri decenije ne čuva se u Narodnom muzeju, a bio je jedno vreme i u Titogradu gde su u sarkofag ubacivani opušci i opiljci. I, eto, roman nije bilo teško napisati. Sve mi je bilo predočeno.

Šta protagonista romana, samostalni policijski inspektor Nebojša Radić, zapravo želi da ostvari kroz ovaj slučaj? Zašto je nezadovoljan?

Radić je nezadovoljan samim životom. Odmah posle rođenja ostao je bez majke i to ga je u velikoj meri obeležilo. Živeo je sa ocem, strogim policijskim inspektorom, koji mu je nametnuo svoju profesiju, dok je Nebojša želeo da bude pisac. A kad mu je i otac preminuo, potpuno se povukao u sebe. Namerno sam mnogo toga ostavio da čitaoci sami zaključe. Čak je i sam kraj romana neizvestan.

Da, i mene zanima šta se zapravo desilo na kraju…?

Tetka me je pitala kad ću napisati drugi deo. (smeh)

Planirate li nastavak romana?

Ne znam. Može da bude nastavak, a i ne mora. Priča je, ipak, zaokružena. Ali nikad se ne zna. Trenutno planiram veoma napeti ljubavni roman, takođe u formi trilera.

- Foto: Ivan Stanić