„Slikam autoportrete jer sam tako često sama i jer sebe poznajem najbolje“

Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon rođena je 6. jula 1907. godine u Plavoj kući u Kojakanu (Meksiko Siti). Njen otac, Vilhem Kal, u devetnaestoj godini brodom Borussia doplovio je iz Nemačke u Meksiko. Ime je promenio u Giljermo Kalo, a svoju jevrejsku religiju zamenio ateizmom. Zaposlio se u zlatari koju je držao njegov prijatelj, takođe imigrant iz Nemačke. Oženio se Marijom Kardenom sa kojom je imao dve ćerke, Mariju Luizu i Margaritu. Žena mu umire 1898. godine, a on se se ubrzo posle toga oženio Fridinom majkom, Magdalenom Kalderon i Gonzales (Magdalena je Fridi kasnije priznala da nikada nije volela Giljerma i da se za njega udala zato što je bio Nemac i jer je podsećao na bivšeg ljubavnika koji je izvršio samoubistvo). Giljermove ćerke iz prethodnog braka odrastale su u manstiru, a on je uz Magdaleninog oca učio fotografiju.

Kada je imala šest godina Frida je obolela od dečije paralize. Devet mesci je ležala u krevetu i trpela velike bolove. Nakon oporavka, kao posledica bolesti, jedna noga bila joj je kraća i tanja od druge. Kako bi sakrila svoj hendikep nosila je pantalone, duge suknje ili je na desnu nogu navlačila više čarapa. Vršnjaci u školi su je često zadirkivali i nazivali je „Drvena noga“ (Peg-leg).

Fridin otac se pored fotografije bavio i slikarstvom. On je bio taj koji je Fridu zainteresovao za umetnost. Često ju je vodio na „slikarske izlete“ u obližnje zemlje i učio je o fotografiji i umetnosti. Godine 1922. Frida upisuje prestižnu školu u Meksiko Sitiju. Želela je da završi studije i postane doktor. Do šesnaeste godine naučila je dva nova jezika – engleski  i nemački. Kao jedini ženski član bila je primljena u Savez mladih komunista čiji je vođa bio Alehandro Gomez Arias, student prava. Alehandro je bio Fridina prva ljubav i bili su zajedno tri godine.

AUTOPORTRET U LJUBIČASTOJ HALJINI /AUTORRETRATO CON TRAJE DE TERCIOPELO (1926)

Ovo je jedan od prvih autoportreta koje je Frida naslikala. Poklonila ga je Alehandru, koji ju je ostavio posle tri godine zabavljanja. Počela je sa slikanjem na leto 1926, a krajem septembra iste godine sliku je poklonila Alehandru. Na poleđini na nemačkom jeziku piše Danas još uvek traje.

Sedamnaestog septembra 1925. godine Frida i Alehandro vraćali su se kući iz škole. Autobus u kome su se vozili sudario se sa tramvajem. U toj saobraćajnoj nesreći Fridi je metalna šipka autobusa prošla kroz stomak. Kičma je presečena na tri mesta, karlica zdrobljena, desna noga prelomljena na 11 mesta, a stopalo smrskano. Lekari nisu verovali da će Frida preživeti. Mesec dana je provela u bolnici, a odatle je otišla na kućno lečenje gde je mesecima ležala celim telom u gipsu. Kada su bolovi malo popustili roditelji su joj dali boje i štafelaj. Otac joj je iznad kreveta okačio ogledalo kako bi mogla da vidi svoje lice. Tako je ona slikala ono što je svakog dana gledala – sebe. Nakon udesa Alehandro je počeo da se udaljava od Fride. Kako bi ga povratila naslikala je Autoportret u ljubičastoj haljini. Prihvatio je poklon i još neko vreme su proveli zajedno. Marta 1927. godine roditelji ga šalju na put po Evropi kako bi ga odvojili od Fride. Pre odlaska Alehandro je sliku vratio Fridi.

AUTOPORTRET – VREME LETI/AUTORRETRATO – TEMPO VUELA (1929)

Slika je nastala u godini kada su se Frida i Dijego venčali. Ona oslikava Fridu koju je Dijego voleo. Za razliku od njenog prvog autoportreta, gde se pojavljuje u aristokratskim, tamnim bojama, na ovoj slici nosi narodnu nošnju i koristi svetlije boje. Juna 2000. godine sliku je kupio kolekcionar iz Amerike za 5 miliona dolara i time je učinio da Frida postane najprodavaniji umetnik iz Latinske Amerike.

Frida je posle nesreće imala preko 30 operacija. Kućni budžet je istrošen, a ona je morala nakon oporavka da radi. Kako je slikanje bilo jedino što je umela, bez obzira što nikada nije imala formalno obrazovanje, Frida počinje svoju slikarsku karijeru. Odlučila je da svoje radove pokaže Dijegu Rivijeri. Oduševljen njenim talentom savetovao joj je da ostane svoja i da nikoga ne imitira, jer su njene slike tako „meksičke“. Ubrzo su započeli ljubavnu vezu, a venčali su se 1929. godine. Zbog razlike u izgledu – Frida je bila sitna i niska a Dijego visok i krupan, nazivali su ih „Slon i Golubica“. Osim ljubavi prema umetnosti oboje su bili pobornici komunizma, mada Dijega to nije sprečavalo da slika i za kapitaliste.

DVE FRIDE/LAS DOS FRIDAS (1939)

Dve Fride, jedna u narodnoj nošnji – Tehuana haljini i druga u viktorijanskoj venčanici, sede na klupi držeći se za ruke povezane jednom arterijom. Frida u tradicionalnoj meksičkoj odeći drži Dijegov dečački portret kao amajliju, dok druga Frida – u evropski stilizovanoj haljini, drži makaze kojima je presekla krvotok. Trijadna spona između njih – ruka u ruci, arterija, klupa – sugerišu da je reč o istoj ličnosti, ali ličnosti različitog identiteta. Frida na desnoj strani klupe je ona koju je Dijego voleo i poštovao, njeno srce je celo dok je druga, kosmopolitska Frida, slomljenog srca, povređena i usamljena. Olujno nebo simbolično predstavlja Fridine unutrašnje nemire.

Ljubav prema Fridi i brak nisu uticali na Dijegov odnos sa drugim ženama. Nastavio je vanbračne veze sa svojim devojkama koje su želele da poziraju i budu ovekovečene na njegovim slikama. Frida ga je pravdavala i govorila kako su te ljubavne veze samo njegova potreba za lepim, jer je umetnik koji teži ka savršenstvu. Ali, jednom je otvorila žive rane na svom telu kako bi smanjila patnju u srcu koju je osećala zbog Dijegovog neverstva. Kako bi prkosila patnji i bolu bila je nemilosrdna prema sebi. Slikala je svoje lice i telo naglašavajući sve nedostatke koje je imala – slomljenu kičmu, rane na nozi,.. isticala je suvišne dlačice na licu.. Andre Breton je jednom prilikom za njene slike izjavio da su nadrealističke, na šta je Frida odgovorila da su one autobiografske i da ona samo slika svoj život.

DIJEGO I JA/DIEGO Y YO (1949)

Duga kosa, koja je isprepletana sa njenim vratom, predstavlja Fridino emotivno stanje koje je guši. Dijegov portret na njenom čelu predstavlja ga kao gospodara njenih misli, ali i izvora tuge. Treće oko na Dijegovom čelu je mudrost i inteligencije koja je oduševljavala Fridu.

AUTOPORTRET ZA DOKTORA ELOZERA/AUTORRETRATO DEDICADO AL DR ELOESSER (1940)

Frida je kao znak zahvalnosti svom dugogodišnjem doktoru i prijatelju Liu Elozeru naslikala ovu sliku. Minđuše koje nosi su poklon od Pabla Pikasa koga je upoznala u Parizu. Ogrlica oko njenog vrata simbolizuje bol od kojeg ju je doktor lečio.

Zbog velikog broja operacija koje je imala Frida je sebe nazivala „rekorderom u broju operacija“. Kako bi ublažila bol predavala se alkoholu i cigaretama. Nesreća je imala veliki uticaj i na njen umetnički rad. Oslikavala je slomljenu kičmu, korsete koje je nosila (promenila je oko 30 korseta – kožnih, gipsanih, plastičnih…)… Nikada nije mogla da ima decu. Iako je ostajala u drugom stanju, njeno telo nije moglo da izdrži trudnoću. Doktor Elozer je godinama bio uz nju, u trenucima kada joj je bilo najteže i zbog toga mu je kao znak zahvalnosti poklonika jedan svoj autorportret.

KORPA SA CVEĆEM /CESTA CON FLORES (1941)

Slika je nastala u vreme kada su Frida i Dijego bili razvedeni, a on u vezi sa glumicom Pauletom Gorard.  Kolibri predstavlja slobodnu, ali krhku Fridu, plavi leptir lepotu glumice, dok bumbar predstavlja Dijega.

Frida se često upuštala u vezu sa drugim muškarcima, ali i sa ženama sa kojima ju je Dijego varao. Sa nekima od njih je postala i prijateljica. Jednoj od njih, Pauleti Gorard, poklonila je sliku na kojoj je simbolično predstavila odnos između Paulete, Fride i Dijega.

AUTOPORTRET SA STALJINOM/AUTORRETRATO CON STALIN (1954)

Poslednjuh godina svog života Frida je u umetnost unela i političku dimenziju. Na ovoj slici Frida naglašava svoju veru u komunizam i Staljina. Zbog lekova koje je uzimala i pogoršanog zdravstvenog stanja primetan je dosta lošiji kvalitet boja i slike.

Godine 1953. Frida je dobila gangrenu zbog čega joj je desna noga amputirana do kolena. Uprkos stanju koje se svakoga dana pogoršavalo otišla je sa Dijegom na komunističke proteste zbog zbog američke subverzije levog krila gvatemalske vlade. U tom trenutku je imala zapaljenje pluća što je dovelo do znatnog pogoršenja njenog zdravstvenog stanja. Deset dana posle protesta, 13. jula 1954. godine Frida je umrla u 47-oj godini života.

Poslednja rečenica koju je zapisala u svom dnevniku bila je Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikada neću vratiti.