„PRIGOVOR JE KADA KAŽEM DA MI NEŠTO NE ODGOVARA. OTPOR JE KADA UČINIM DA SE ONO ŠTO MI NE ODGOVARA NIKADA NE PONOVI“

Najveća i najskuplja istraga u istoriji nemačke policije konačno je bila završena. Uspeli su da stanu na put tada najopasnijoj ženi u Evropi. Ona ne sluteći šta je čeka sa druge strane ulaznih vrata, 16. juna 1972. godine našla se opkoljena policijom koja se sjatila sa svih strana. To je bio kraj igre za Ulrike Majnhof.

Rođena je 7. oktobra 1934. godine u Oldenburgu u porodici intelektualaca iz više srednje klase. Roditelji su joj bili istoričari umetnosti. Otac joj je umro kada joj je bilo pet godina, a majku je izgubila sa četrnaest. Usvojila ju je majčina prijateljica Renate Rimek, intelektualka izrazito radikalnih shvatanja. Ona je uticala na Ulrike da usvoji socijalističke ideje i uverenje da nikada ne prihvati odluke autoriteta. Zgodnjikava crvenokosa devojka sa 23 godine upisuje univerzitet u Minsteru da studira sociologiju i filozofiju. Već tada počinje da iskazuje svoje stavove o tada gorućim pitanjima – učestvovala je u protestima protiv atomske bombe, protiv Amerikanaca u Vijetnamu kao i u drugim protestima studenata radikalnih shvatanja.

Ubrzo upoznaje Klausa Rela, izdavača angažovanog levičarskog časopisa „Konkret“, i prihvata njegov poziv da se priključi redakciji. Istakla se u pisanju kolumni i stekla ugled novinarke radikalnih pogleda. Istraživala jei pisala o nemačkoj ekonomiji i važnim društvenim pitanjima koja su bila potisnuta u stranu. Časopis je stekao zavidan ugled, a ljubav između Ulrike i Klausa obeležena je brakom. Postala je majka bliznakinja, kojoj novac i uspeh nisu manjkali. Ipak, gorčina i bes postajali su sve prisutniji. Saznala je da joj je muž ženskaroš pa se razvela od njega nakon sedam godina braka. Ćerke je upisala u internat i počela da se povezuje sa ljudima ekstremnih shvatanja koji su verovali da se društvo može promeniti jedino nasiljem. Između ostalog, započela je i kampanju protiv bivšeg muža i njegovog časopisa, koja se završila demoliranjem Klausove kuće.

„AKO NEKO ZAPALI JEDAN AUTOMOBIL, TO JE KRIMINALNO DELO. AKO NEKO ZAPALI STOTINE AUTOMOBILA TO JE POLITIČKA AKCIJA“

U krugovima u kojima se kretala dosta se pričalo o Andreasu Baderu, agitatoru i podmetaču požara. On je bio zatvoren zbog učešća u paljenju frankfurtske robne kuće. Sastala se sa Gudrin Eslin sa kojom se sprijateljila i kovala plan kako da Badera izvuku iz zatvora. Kako je njemu bilo dozvoljena da u određenim danima napusti zatvor i radi u berlinskoj biblioteci, iskoristili su tu priliku i zvukli ga 14. maja 1970. Ulrike je sa grupom naoružanih prijatelja ranila bibliotekara i nekoliko zatvorskih čuvara, kako bi izvukla Badera. Jedno drugom su ispričali svoje planove i otpočeli vreme nasilja.

Andras je postao vođa grupe, a svoj imidž poistovetio je sa Marlon Brandom – bio je zgodan, tamnokos, smrknut, agresivan, bezosećajan  i privlačan ženama. Banda je ubzo okupila 150 članova. Većina ih je bila iz dobrostojećih porodica. Samo dva člana pripadala su radničkoj klasi, a oni  su bili zaduženi za poslove oko ukradenih kola. Nezaobilazni aksesoari bande bili su pištolji, automati, ručne granade i bombe. Ulrike je nije marila za živote ljudi koje je nazivala „svinjama“. Verovala je da je sve što radi humano i da na taj način ispravlja društvene nepravde. Tri godine Ulrike i Andreas su ratovali sa poretkom.

Nasilje se nije smirivalo, ali se broj članova bande smanjivao sve dok jednog trenutka Ulrike nije ostala sama. Bilo je opasno družiti se sa njom. Nijeuspela da pronađe osobu od poverenja. Uputila se na hanoverski aerodrom. Kako je poznavala nastavnika levičara koji je u blizini aerodroma imao stan, uputila se ka njemu. Ipak, on je bio na uglednom položaju i nije smeo da sve rizikuje kako bi njoj pomogao. Posavetovao se sa prijateljima, prijavio je Ulrike policiji koja je 16. juna zakucala na vrata.

Bader kao i ostatak bande već je bio iza rešetaka. Suđenje njihovim članovim se smatralo veoma opasnim, pa su za njih u zatvoru u Štutgartu izgrađene posebne ćelije i podignuta utvrđena sudnica. Iako nije bila u kontaktu sa svima, Ulrike jeznala da su članovi bande, koji su je svojevremeno sledili sada neprijateljski nastrojeni prema njoj.

Sama, sa pisaćom mašinom i knjigama kao jedinim vidom razonode, Ulrike je bila preplavljena mračnim i negativnim mislima. Nije mogla da se bori sa stalnim pritiskom. 9. maja 1976. našli su je obešenu u ćeliji.

Njeni sledbenici nisu prihvatali činjenicu da je izvršila samoubistvo tvrdeći da su vlasti odgovorne za njenu smrt. U pogrebnoj povorci u Berlino marširalo je preko 4000 ljudi. Sveštenik koji ju je poznavao jednom prilikom je izjavio Mislim da je shvatila da je konačno stigla do kraja pogrešnog puta.