Pevač. Kompozitor. Pesnik. Imitator. Satiričar. Zabavljač. Zaštitnik. Emotivac. Talenat. Novobeograđanin. Baba Višnja. Slobodan Đorđević – Piton. Sin. Brat. Prijatelj. Urbana legenda Beograda. Sve su ovo reči koje su opisivale Nenada Radulovića – Nešu Leptira, glavnog vokala muzičke grupe Poslednja igra Leptira i člana Indexovog radio pozorišta. Bio je pun energije i života. Izuzetno duhovit. Uz njegove šale, pesme i nastupe smejala se cela bivša Jugoslavija. Gajio je ljubav i poštovanje za svako živo biće i nikome nije želeo zlo. Bio je plemenit, radoznao, osetljiv, originalan, hrabar, nadasve jedinstven.

DETINJSTVO I PORODICA

Nenadov otac Stojadin je bio vojno lice, oficir JNA, poreklom iz sela Zabojnica kod Kragujevca. Majka Bosiljka – Boška je penzionisani prosvetni radnik. Pedagog i andragog. Ličanka, rođena na Zrmanja Vrelu. Nešini roditelji su se upoznali u Novom Sadu gde su se i venčali. Ubrzo nakon toga su se zbog službe preselili u Lajkovac gde su proveli narednih šest godina. Prema rečima Nešinog brata Željka Radulovića, Stojadin i Bosiljka su bili vrlo poštovani i voljeni u Lajkovcu. Stojadin, koji je kao vojno lice radio u kasarni, jednom prilikom je iz Beograda u Lajkovac doneo knjigu pod nazivom „Seoska učiteljica“ Svetolika Rankovića. Poklonio ju je školi. Tako je nastala čitaonica koju je osnovala mama Boška, a kasnije i biblioteka. Ali, sredinom 50-ih godina, Radulovići su zbog poslovnih obaveza morali da se presele u Beograd.

„Kad su se ukrcali na voz, došla je cela osnovna škola da ih isprati. Svi su posedali na prugu jer nisu želeli da mama i tata odu. Tata je morao da izađe i moli otpremnika voza da ne zove policiju. Da sačekaju deset minuta da se svi raziđu. Prema mom mišljenju, to je najlepši ispraćaj njihove dobrote iz Lajkovca“, kaže Nešin brat Željko Radulović. Tri godine nakon toga, rodio se Nenad Radulović – Neša, 13. septembra 1959. godine u opštini Novi Beograd. Tri godine nakon Neše, rodio se i njegov brat Željko 1962. godine.

Porodica je prvenstveno živela u paviljonu, u Pohorskoj ulici broj 19, a zatim u Ulici Džona Kenedija 43 kod stare Galenike. Nešina mama Boška danas važi za legendu na Novom Beogradu. Radila je kao prosvetni radnik u Školi za osnovno obrazovanje odraslih. Osnivač je novobeogradskog Radničkog univerziteta. Uz to je bila i politički angažovana.

Nenad je rastao između Save i Dunava, na prvobitnom Novom Beogradu gde je na početku postojalo samo nekoliko blokova. Naseobine su bile kao male enklave. Postojali su paviljoni, pa narednih nekoliko kilometara samo peščare i pustare, pa blok, pa opet pustoš. Neša je pohađao Osnovnu školu „Marko Orešković“ do svog sedmog razreda kad su se ponovo porodično preselili u 23. blok, 1973. godine. Zatim je završio Osnovnu školu „Josip Broz Tito“ u 21. bloku. Od prvog razreda osnovne škole, išao je na časove harmonike kod Slavka Mandića, profesora muzičkog obrazovanja. Zahvaljujući harmonici, naučio je da svira 11 različitih muzičkih instrumenata. Nije profesionalno svirao, ali je znao da se posluži svakim instrumentom. Harmonika, usna harmonika, blok flauta, gitara, klavijature, a na jednom koncertu je čak pet minuta svirao i bubnjeve. Ne znajući kako je to uopšte izveo, u publiku je bacio bubnjarske palice.

Nešin brat Željko se seća da je Neša, kad su bili dečaci, u snu buncao i tražio mikrofon kad nije ni znao šta je taj uređaj.

„Kao da je bilo predodređeno da se bavi javnim poslom. Bio je vrlo osećajan. Za njega je sve imalo dušu. Svako drvo, svaki predmet. Satima je gledao u cvetove, drveće. Kao da je pričao s njima. Kad je bio dečak, jednom prilikom je sa ocem otišao na pijacu da kupe jelku za Novu godinu. Kad je video da je jelka pre toga bila živa, da je posečena, zaplakao se. Nisu mogli danima da ga smire. Nesebično je davao sebe prirodi i ljudima.“

Nakon osnovne škole, sa starim drugarima je odlučio da upiše Devetu beogradsku gimnaziju, opšti smer. Rekreativno se baveći košarkom, imao je i svoju amatersku ekipu. Posmatrajući ponašanja američkih građana Bronksa, napravio je imidž trenera tima koji se takmičio u njegovoj srednjoj školi. Nosio je karirani sako, traku na čelu i uske cigaret pantalone koje su se na dnu širile kao zvoncare. Tako je usmeravao njihov način igre. U svemu je video pozitivnu, duhovitu stranu.

- Nešina košarkaška ekipa – davao je umetnička imena svom timu – 1. Dr Pietro Mrloni, 2. Mića Snajper, 3. Mali Aligator, 5. Mile Đavolov prst, 8. Aki – Suva strela, 9. Deya Lex

U to vreme je Omladinski program na Radiju Beograd 202 bio preteča Radio Index-a. Zbog svojih mnogih poznanstava, Neša je jednom prilikom za tu emisiju uradio javljanje uživo iz Devete beogradske gimnazije. Intervjuisao je svog razrednog starešinu, svoje prijatelje na stepeništima, pravio igre rečima. Brat Željko se priseća da su tad svi „plakali od smeha“. To je bio početak Nešinog javnog izražavanja.

Nenad i Željko su pevali i u horu. Prvo u „Krsmancu“, a zatim i u „Špancu“ u Studentskom gradu na Novom Beogradu. To je trajalo oko desetak godina. Tad se zajedno družilo oko 100 ljudi koji su išli u „Španac“. To su bili ljudi iz različitih delova Jugoslavije koji su došli na studije u Beograd, i koji su doneli razne kulture iz svojih zavičaja. Svako od njih je na svoj način ispoljavao talenat i sve se to slilo i izrazilo u „Špancu“. Neša je tad napravio humorističku predstavu „Romeo i Julija po treći put među živima“. Izveo ju je uz pomoć horskih pevača i folklorista iz „Španca“ i pozorišta „Teatar DES“ kod Fontane.

„Tih 100 ljudi se ujedno pojavljivalo i na žurkama na Novom Beogradu. Kad nisu mogli da stanu u stan, išli su na obale Save jer su bile uređenije i odsečenije. Novi Beograd je, u suštini, bio spavaonica. Nije bilo provoda. Sve se dešavalo u gradu. Ali, to je bilo najbliže ovoj plejadi ljudi da se okupi za kratko vreme negde gde niko neće da im smeta. Tako se uživalo u tom periodu naših života“, kaže Željko Radulović.

Neša je, u svojim tinejdžerskim godinama, napravio i svoju piratsku radio stanicu „Sandokan“ po istoimenoj TV seriji iz 1976. godine. Snimao je sebe na kasetu i prosleđivao je svojim prijateljima. Tim putem je pokušavao da postane popularniji. Imao je veliku želju da iskaže svoju kreativnost. Stanica je često morala da se gasi zbog tadašnjeg državnog režima. Pored toga je bio i ljubitelj pokretnih slika. Ugledajući se na američke filmove  „Francuska veza” 1 i 2, kombinovao je američke filmske motive i srpski mentalitet. Tako je dolazio do originalnih varijanti. U četvrtom razredu srednje škole je snimio film „Skadarlijska veza“ na Kalemegdanu. Potpuno spontano. Nešino društvo je, takođe, veoma iniciralo da im drug postane poznat u narodu.

„On je mogao da osudi nečiji postupak, ali da ostavi prostor tom čoveku da ispravi taj postupak“, kaže za svog brata Željko Radulović. Kad se Neša odlučivao koji fakultet da upiše, u njegovoj generaciji su bile aktuelne tri opcije – prava, arhitektura i medicina. Iako se roditelji nisu uplitali u odluke svojih sinova, Nenad je odlučio da ih ispoštuje i upisao je Pravni fakultet, iako ga prava uopšte nisu zanimala. Međutim, kad je pao na ispitu iz Rimskog prava, odustao je od studiranja. Jednostavno se nije pronalazio u toj oblasti. Rekao je profesoru: „Nadam se da ćemo se videti u nekim drugim okolnostima“. To se i ostvarilo kad je održao koncert u amfiteatru Pravnog fakulteta ubrzo posle toga.

POSLEDNJA IGRA LEPTIRA

Neša je sa svojim drugovima iz komšiluka osnovo bend Poslednja igra leptira 1979. godine. Na samom početku bend su, pored Neše kao glavnog vokala, činili i Draško Janković (gitara), Sašo Bogojevski (bas-gitara), Dragan Todorović (perkusionista, bubanj), Dušan Hristić (klavijature), Dragomir Bulić (saksofon), Zorica Đermanov (vokal) i Olivera Perić (violina). Ali, tokom godina su se članovi menjali. Bend je počeo kao akustičarska grupa. U to vreme im je uzor bila američka kantri muzika i običaji, karirane košulje i štrikani džemperi. Neša je to video kao izuzetnu šansu da spoji SAD i Šumadiju. Odlazeći na selo, molio je rodbinu da mu štrika džempere. Voleo je da sedi na kolima kad se prenosi seno, ili na stogovima sena sa gitarom. U takvom okruženju je komponovao, glumio i prisećao se holivudskih filmova. Tad mu je uzor bio američki muzičar Džon Denver. Ubrzo su u zvuk Poslednje igre leptira, pored akustične gitare, uveli i bendžo. Miodrag Božidarević je svirao akustičnu gitaru koju je učio da svira kod Marsela Didija (franc. Marcel Dadi) u Parizu.

„To je bila kombinacija izuzetnih zvukova koji su godinama mamili ljude da dođu na njihove koncerte. Oni su zato pre prve ploče imali 200 živih nastupa i punili Dom sindikata petnaest puta zaredom bez reklame. Svaki album su osvežavali novom ličnošću. Na trećem albumu im se priključila Zagrepčanka Lidija Asanović koja je odabrana u Domu sindikata na audiciji kroz koju je prošlo preko dve hiljade ljudi“, objašnjava Nešin brat Željko.

„NATAŠA“ I DRUGI HITOVI

Mnogi ljudi se pitaju da li je postojala Nataša iz istoimene pesme Poslednje igre leptira. Odgovor je DA. To je drugarica Nešine nekadašnje devojke Jasne Ranđelović. Nataša, devojački Davidović, bila je članica hora u „Špancu“. Jedno vreme mu se sviđala, ali su ipak bili prijatelji. Na prvoj srednjoškolskoj žurci je ta pesma napisana njoj.

„Divna osoba iz divne porodice“, prema rečima Željka Radulovića. Neša je imao potrebu da kroz određene utiske o određenoj osobi celokupno opiše tu osobu. „Kako sam ga dobro poznavao mislim da je to sve pisao nekoj apstraktnoj, nedostižnoj osobi. Svom savršenom osećanju. A nikad nije do toga došlo skroz, priseća se brat Željko.

- Neša sa svojim drugovima na služenju vojnog roka

Posle kantri faze, Poslednja igra leptira je nastavila svoju muzičku karijeru kao ska, pop-rok grupa. Ali, vremenom, uz poslovnu komunikaciju i saradnju, prešli su na pop zvuk. Zatim, ponovo na pop-rok varijantu kad je aranžman radio Kornelije Kovač. Posle drugog albuma su otišli u Pirot na služenje vojnog roka jer su hteli da naprave presek da smisle šta dalje s muzikom. Po povratku su održali audiciju gde im se priključila Lidija Asanović. Sa trećim albumom „Opet ploča – Srce od meda“ postali su opšte poznati zbog hitova „Dečko, ‘ajde o’ladi“ i „Srce od meda“. Godine 1985. dobili su Oskar popularnosti kao najbolja pop grupa godine. Iste godine su održali 400 koncerata. Slušali su ih ljudi od 7 do 77 godina. Usledio je album „Grudi balkanske“, a zatim i poslednji „Zajedno smo piškili u pesku“. Istoimenu pesmu je napisao Bora Đorđević, a Neši se u pesmi „Čokolada“ priključila i glumica Jelica Sretenović.

- Spot za pesmu Nemoj da me nerviraš sa Natašom Gaćešom možete pogledati ovde.

KONCERTI I BABA VIŠNJA

Nešina karijera u Indexovom radio pozorištu i Poslednjoj igri leptira uporedo se odvijala. Dao je svojevrsni pečat Indexovom pozorištu zato što je svoju strukturu ličnosti preneo na tu ustanovu, a bio je i uticajan zbog svoje snažne energije. Radio je srcem. Preneo je kabaretsku šemu na scenu. Koliko je pevao, toliko je i glumio. Njegovi koncerti i nastupi su bili putujući kabare na Balkanu. Niko to nije radio u to vreme. Preplitao je strani i domaći humor. Tako je došao do originalne duhovitosti i jedinstvenosti. Neša je još u srednjoj školi izmislio lik Baba Višnje. Na kocertima Poslednje igre leptira, izvodio je blok Baba Višnje. Ta baba je bila besmrtna, protezala se kroz istorijske likove i pričala nam šta je, u stvari, bila istina u određenim vremenskim periodima kad su se dešavale velike stvari za čovečanstvo.

„To je bio humor koji nije imao granice. Taj blok je uvek trajao oko pola sata jer je publika plakala od smeha, pa ga je Neša produžavao videvši da ona pozitivno reaguje. Budući da se su nekad koncerti Poslednje igre leptira održavali dan za danom, pojedini ljudi su dolazili na celu grupu nastupa jer se uvek nešto drugo dešavalo u glumačkom bloku. Svaki put je bilo nešto novo“, kaže Nešin brat Željko.

- Neša sa pevačicom Lidijom Asanović

Nenad Radulović nije imao mnogo slobodnog vremena. Voleo je da „baza“ da bi došao do umetničkog cilja. Stvarao je noću. Dan ga je sputavao, a noć je bila mirna i tiha. Tad je mogao da pravi zvukove od kojih je pravio umetnost. U bloku 23 u kom je živeo, napravio je sve poznate, hit pesme Poslednje igre leptira. Dok su drugi spavali, on je stvarao. Nije bio ograničen na male prostore i Beograd, hteo je da napadne svet.

Mnogi današnji umetnici se ugledaju na Nešu. Predstavljao je preteču domaće stand up komedije jer u Srbiji, pa čak i u celoj Jugoslaviji, tad nije bila zastupljena. Humorističkim pričama je uvodio publiku u sledeću numeru. I glumci su se često uključivali u njegov program.

„Na jednom koncertu je seo u publiku. Kasnilo se 15, 20 minuta. Publika je zviždala i tražila izlazak. Neko je izašao i rekao da se Neša povredio pri izlasku na scenu i da neće moći da nastupi. Da će bend svirati bez njega, pa ako neko iz publike može da se javi i da ga zameni. Neša se javio s perikom i naočarima i niko ga nije prepoznao prvih pet minuta, dok se nije probio kroz masu do bine“, s osmehom se priseća Nešin brat Željko i nastavlja, „Na drugom koncertu koji je trajao tri sata, Neša je bio u punom zanosu. Tetkice su se bunile jer su htele da čiste i idu kući. Obezbeđenje je reklo da Neša mora da ide i da to nema smisla. Neša, ne želeći da popusti, rekao je masi da ih sve izbacuju iz Doma sindikata. Pratite me, završićemo koncert u holu! Kad je masa izašla u hol, završio je koncert tako što se zahvalio i jednostavno izašao iz Doma sindikata.“

Jednom prilikom je održao koncert oko dva i po sata sa temperaturom od 39 stepeni. A u proseku je spavao dva sata dnevno. „Tako se dajući, tako je i izgoreo prerano. Što više izvučen fitilj, brže sagori“, kaže Željko Radulović. Neši Leptiru su kasno otkrili seminom u levom testisu koji je metastazirao na pluća, pa na mozak.

Posle prve operacije je gostovao na koncertima Lepe Brene imitirajući Slobodana Miloševića u vreme kad je to bilo vrlo opasno. Humor, satira, parodija i umetnički izražaj su bili dozvoljeni, ali samo do određene granice koju je kontrolisala država. Posle prve hemoterapije mu je opala kosa, pa je na tim nastupima nosio šešir. Lepu saradnju sa Brenom je uspostavio preko zajedničkog prijatelja i njenog menadžera Rake. U tom periodu estrada nije bila tako podeljena. Umetnici su se poštovali međusobno.

RASPAD POSLEDNJE IGRE LEPTIRA I SMRT

Bend Poslednja igra leptira se raspao 1989. godine. Nema konkretnog razloga tome. Željko Radulović objašnjava da je svako od članova hteo da se bavi nečim drugim jer su sazrelili tokom godina. Neša je bio jedini koji 100% ostao u muzici i započeo je svoju solo karijeru. Održao koncert u Domu sindikata sa grupom „Kako ko“. Izdao je svoj jedini solo album „Niko nema što piton imade“ koji je predstavljao parodiju na „novokomponovanu“ muziku.

Bio je čovek koji nije imao potrebe da koristi bilo kakav stimulans. Energija je izvirala iz njega. Dane je provodio sa društvom koje je koristilo razne vrste dopinga, a on, jednostavno, nije imao potrebe. Nikad se nije napijao. Popio je svoju prvu čašicu sa 27 godina. Nikad nije preterivao ni u čemu. Osim u humoru. Njegov izražaj je uvek bio na granici poezije i proze. Voleo je baladu. Voleo je tugu i živeo sa njom. I tuga i sreća su osećanja koja iziskuju suze.

„Kod Neše se sve preplitalo kao kod klovna. Bilo mu je zabranjeno da bude tužan. Uvek se očekivalo da vas nasmeje. Bio je isti i na sceni i privatno. Njegova energija nas je sve držala. Zalivala nas. Kao što voda zaliva cvet da bi mogao da raste. Kad je te vode nestalo, svet je počeo da se suši“, kaže Željko Radulović.

Loše situacije nije bilo između braće Neše i Željka. Razlika između njih je bila tri godine, ali su bili kao blizanci. Funkcionisali su kao jedan.

„Neša je bio čovek. Nikad nije gazio preko ljudi. Imao je misiju da nametne ljudima nešto lepo na najlepši mogući način, ali da pritom ne ugrozi nijedno živo biće. Cela porodica Radulović je tako postupala. Bio je predobar. Duhovno prelep. Kao da se stalno borio sa svojom dušom da je drži unutar sebe, a ona je bila prevelika za njegovo telo. Morala je negde da pobegne. Da se još više razvije, da odleti. Neša je voleo i bio je voljen. Branio je slabije, nalazio se drugima. Voleo je sve strukture ljudi. Bilo mu svejedno da li je neko čistač ulica ili uspešni sportista. Svi su mu bili jednaki. Mislim da su ljudi kod njega poštovali onu veličinu ljudskosti koju nisu mogli kod sebe da ispoštuju i odneguju. Radio je stvari koje su nama izuzetno teške, i nekima nemoguće da urade, pa su mu se divili na taj način. Bio je mainstream Beograda. Van vremena i granica. Nikad nije mogao da se svrsti u određeni muzički, humoristički, kulturni pravac“, kaže Željko za svog brata.

Ne zna se zašto je bend dobio naziv Poslednja igra leptira. Mnogi tvrde da se Neša plašio leptira. Ali, prema rečima brata Željka, to nije tačno. Kad je Neša bio dečak, u sobu mu je uleteo veliki noćni leptir i upleo se u zavesu. Uplašio se za tog leptira, a ne od njega. Bilo mu ga je žao. Hteo je da bude slobodan. Međutim, zna se da je Nešina školska drugarica Suzana jednom prilikom napisala pesmu „Na krilu leptira“. Tu pesmu je Neša iskoristio i izvodio na svojim koncertima. Možda je ta pesma kod Neše isprovocirala naziv za bend. Taj Suzanin tekst na početku Nešine karijere, završio je i na samom kraju na njegovom grobu.

„Svako od nas neku svoju priču ima

Što u tami tišti, a puteve bira

Samo kad je hladno, kad umori zima

Slutimo je tužni na krilu leptira“

Poslednja knjiga koju je čitao je bila „Tibetanska knjiga mrtvih“. Nije je završio. Ipak, nije mnogo čitao jer, jednostavno, nije imao vremena za to. Još u detinjstvu se sticao utisak kao da je pročitao hiljadu knjiga. Na određeni način je postizao taj kvalitet u svom načinu razmišljanja, poimanju stvari, u gramatičkom izražavanju. Kao da je veliki broj knjiga pročitao u nekom svom prethodnom životu. Sve se više trošio i bio sputaniji dok je postajao poznatiji.

- Nešina poslednja pesma

„Samo bih voleo da ga zagrlim i da to traje večno. Sve ostalo je malo i nebitno. Bio je veliki. Ostavio je mnogo ljudima. Uz to i jedan veliki šok i ljudi ga malo i krive zbog toga. Presekao ih je kad im je bilo najlepše. Ostavio ih je bez tog njihovog dela koji je, u stvari, bio on. Posle toga su se svi zaćutali, povukli i počeli da se bave nekim drugim stvarima“, završava Nešin brat Željko Radulović.

Nešin otac Stojadin je umro od tumora na plućima u decembru 1990. godine. Deset meseci posle smrti svog sina prvenca.

- Foto: privatna arhiva Željka Radulovića