Izložba povodom devedesetogodišnjice rođenja Miroslava Mije Aleksića pod nazivom „Mija Aleksić – Biti glumac“, otvara se danas, 3. marta u 18 časova u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Autor izložbe je Boban Stefanović.

Postavku je realizovao Kulturni centar Gornji Milanovac u saradnji sa porodicom Mije Aleksića, Narodnim pozorištem u Beogradu, Radio – televizijom Srbije, Jugoslovenskom kinotekom, Narodnim muzejom Kragujevac i Muzejom pozorišne umetnosti Srbije.

LEGENDA JUGOSLOVENSKE KINEMATOGRAFIJE

Novinar: Primećujem da su ti ruke nešto nervozne. Od kada ne pušiš?

Mija: Za dva dana biće tačno mesec dana. Od 19 – og ne pušim. Samo, mislim da ta kriza traje mnogo duže. Jednom sam apstinirao sedam meseci i onda sam propušio.

Novinar: A sad? Koliko ćeš sad izdržati?

Mija: Sad dokle traju bombone (smeh). Ovoga puta mislim da stvarno neću propušiti.

Novinar: Duvan nije jedina stvar koju si u životu ostavio, je l’ tako?

Mija: Pa nije. Bilo je tu još kojekakvih zadovoljstava, da ne kažem poroka. Nije sve to porok, to su velika zadovoljstva. Prošlo je dvanaest godina, što je već staž, od kako sam se lišio jednog  zadovoljstva, a to je lepo, fino vino ili domaća rakijica. To je sad već davno prošlo vreme.

(Deo iz intervjua snimljenog 17. aprila 1981. godine)

Za razliku od velikog broja njegovih kolega, boema, Mija Aleksić nije bio glumac koji je poslednje dane svog života proveo u kafani. Njegova poslednja, oproštajna uloga bila je u filmu „Tango argentino“ Gorana Paskaljevića. Film je snimljen 1992. godine, a s obzirom da je pre toga Mija imao ozbiljnih zdravstvenih problema i čak pet operacija, snimanje je bilo rizično za njega. Ipak, posle toga glumčevo stanje se popravilo. Tri godine kasnije, 12. marta 1995. godine Mija je preminuo. Sahranjen je u Aleji velikanana na Novom groblju u Beogradu.

Rođen je u siromašnoj porodici 26. septembra 1923. godine u selu Gornja Crnuća kod Gornjeg Milanovca. U Vraćevšnjici je završio prva tri razreda osnovne škole. Do te škole je sa drugarima iz Gornje Crnuće pešačio pet kilometara. Iako Kragujevac nije bio daleko od Mijinog rodnog mesta, odlazak u taj grad ličio mu je na „put oko sveta“. Do tamo je stigao kolima koja su vukli volovi – „volovskim kolima“, kako ih je nazivao. Kao gimnazijalac nikada nije bio odlikaš. U njegovoj đačkoj knjižici pretežno su bile četvorke i trojke, a peticom je bio ocenjen jedino iz veronauke. Njegovo detinjstvo, ali i detinjstvo njegovih vršnjaka prekinuto je 40 – ih godina. Kako su Nemci u Kragujevcu masovno streljali stanovnike i zauzimali škole i druge ustanove, odeljenja Gimnazije su bila „rasuta“ po raznim delovima Kragujevca. Godine 1943. je maturirao, a  naredne, ’44. pridružio se sedamnaestoj istočnobosanskoj udarnoj diviziji, sa kojom je otišao u Bosnu, gde je bio do marta ’45. Naredne godine prekomandovan je u Centralni dom, u umetnički ansambl. Bio je član hora, a 1946. je demobilisan. Upisuje se na Pravni fakultet, ali ipak se odlučuje za pozorište i odlazi u Kragujevac, gde je rado u Narodnom pozorištu.

 Mija se 1951. godine pridružio Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tamo je bio do 1965, kada odlazi u Narodno pozorište. Profesionalnu glumačku karijeru započeo je ulogom Milisava u Nušićevom komadu „Sumnjivo lice“. Igrao je u dve trećine ekranizacija Nušićevih dela, a najveću popuarnost stekao je u filmovima Bokseri idu u raj, Čovek na četiri noge, Skupljači perja, Maratonci trče počasni krug, ljubav i moda, Biće skoro propast sveta i dr. Dobitnik je najprestižnijih nagrada – Oktobarska nagrada grada Beograda (1961), Zlatna arena filmskog festivala u Puli (1962), Sedmojulska nagrada (1976), Dobričin prsten (1982), Zlatni prsten Dobrica Milutinović za pozorišno stvaralaštvo (1982), Statua Joakim Vujić (1985), Kristalna prizma za filmsku umetnost i nauku (1993). Za svoja pozorišna ostvarenja nagrađen je Sterijinom nagradom za životno delo.

Ostao je upamćen kao jedan od najvećih glumaca i komičara u Srbiji.

Novinar: Mija Aleksić, glumac – Je’l to dovoljno reći?

Mija: Sasvim dovoljno.