Glumicu Vanju Nenadić publika je zapazila u ulozi Lole u filmu, ali i u istoimenoj TV seriji „Biser Bojane”. Međutim, ovu mladu umetnicu možete primetiti i u raznim pozorištima po Srbiji, gde aktivno niže premijere. Nedavno je ostvarila i naslovnu ulogu u predstavi „Izbiračica” u Narodnom pozorištu Kikinda i kaže da joj je bio izazov izvući pozitivne osobine iz razmažene Malčike, kako bi je publici učinila dopadljivom. Vanja je i deo uspešnih predstava Jami distrikt, Čudo u Šarganu, Tenor na zajam i Kad bi Sombor bio Holivud – ekipu poslednje opisuje kao redak primer dobre energije, dobronamernosti i požrtvovanosti.

- Vanja Nenadić / Foto: Goran Đukanović / biserbojane.rs

Vanja je rođena 1992. godine u Somboru, u kom je pre više od godinu dana otvorila svoj dramski studio. Njeni polaznici su osnovci i srednjoškolci kojih ima oko četrdeset. Sa ozarenim licem nam govori da je rad sa decom i mladima oplemenjuje…

Predstava „Jami distrikt” Kokana Mladenovića, pored ostalih nagrada, dobila je i sedam Sterijinih. Pre nekoliko dana ekipi predstave uručeno je još dve – tačnije dvadeseta i dvadeset i prva nagrada – ovaj put od Pozorišnog festivala „TeatAr u nama” u Aranđelovcu. Šta ti to govori?

„Jami distrikt” je osvojila mnoge nagrade i pre nego što sam postala njen deo. Pre sadašnje uloge, u istoj predstavi sam uskočila u ulogu naratora i u takvoj postavi smo igrali na ovogodišnjem Sterijinom pozorju. I pre tih priznanja bilo mi je jasno da je predstava kvalitetna, a sad kad ih ima preko dvadeset – govori mi da ceo tim u potpunosti radi posvećeno i profesionalno. Rezultat se ogleda u reakciji publike, koja iz sale ne izlazi ravnodušna.

- Jami distrikt / Foto: Nikola Đorđević

Desile su se izmene u postavi. Tebe, kao naratora, zamenila je Danica Grubački, a tebi je pripalo mesto Jelene Graovac. Kako je došlo do toga?

Jeca je zbog privatnih obaveza morala da napusti predstavu. Kokan me je nazvao jednu noć i rekao da sutradan moram da uskočim u njenu ulogu. To je, naravno, bilo nemoguće da izvedem budući da je Jecina uloga bila veoma zahtevna, pa smo odložili drugo igranje u Crnoj Gori. Česta su „uskakanja” glumaca u tuđe uloge, ali veoma stresna. Imala sam samo dvadesetak dana da u potpunosti naučim Jecin deo. Igrala sam u prvom sledećem izvođenju koje smo imali u Kolašinu. Zapravo, prvu probu te uloge imala sam baš na toj sceni, ne pre. Adrenalin me je toliko obuzeo da sam se malo toga sećala nakon predstave. Publika je bila oduševljena. Ako postoji katarza, sigurno sam je osetila to veče.

Koliko puta si je dosad igrala?

Dvanaest. I tek od desetog, jedanaestog puta mogu da kažem da sam je odigrala bez stresa.

Možeš li da nam nabrojiš nekoliko sledećih termina i lokacija izvođenja „Jami distrikt”?

Dvadesetog novembra igramo u Kulturnom centru Zrenjanina, a dvadeset i trećeg u Aleksincu. Dvadeset i osmog decembra smo u Bitef teatru u Beogradu, a sledeće godine u Rumi, Parizu, Liježu, Kolumbiji…

- Jami distrikt / Foto: Nikola Đorđević

Mislim da je bitno da je i stranci pogledaju.

Naravno! Na duhovit, ironičan način mnogo toga mogu naučiti o politici, kulturi i običajima zemalja našeg regiona.

Od 2016. godine stalni si član glumačkog ansambla Narodnog pozorišta Sombor u kom trenutno igraš u predstavama Maestro, Čudo u Šarganu, Kad bi Sombor bio Holivud i Tenor na zajam. Kakav je osećaj igrati na sceni rodnog grada?

Neprocenjiv! Prva predstava u kojoj sam tamo igrala bila je „Mnogo vike ni oko čega”, a tad sam još uvek bila na studijama. Sećam se da sam jedva čekala dan premijere jer ću, tobože, izaći kao profesionalna glumica pred svoju publiku. (smeh) Sećam se i pogleda iz publike i kako su mi oči bile pune suza. I danas, zaista, na tu scenu izlazim sa istim osećajem. Na toj sceni sam i odrasla igrajući predstave kao devojčica. Sve moje kolege glumci sa kojima danas radim, nekad su mi bili idoli, i često sam se pitala da li ću im se ikad pridružiti. Ta želja mi se danas ispunjava iznova i iznova!

- Kad bi Sombor bio Holivud / Foto: Narodno pozorište Sombor

Živiš na relaciji Beograd – Sombor, a zbog odredjenih predstava često putuješ po Srbiji i regionu. Da li su ti putovanja postala naporna?

Prilično. Živim u Beogradu, a radim u Somboru. Nedavno sam i u Kikindi imala premijeru predstave „Izbiračica” Jane Maričić. To mi je prva glavna, naslovna pozorišna uloga i vrlo sam ponosna. U proteklih nekoliko meseci jedva da sam spavala u svom krevetu. U stvari, dinamično je otkad sam završila fakultet, ali se ne žalim. Vodim se parolom – kad ako ne sada? Kad si mlad glumac nemaš mnogo prilike da biraš uloge. Prinuđen si da prihvatiš sve što mozeš. Međutim, naučila sam da poštujem svoje slobodno vreme i čari odmora, čitanja knjiga, biti sama sa sobom.

- Izbiračica / Foto: Narodno pozorište Kikinda

Malopre si pomenula kako si „krala” glumački zanat kad si bila devojčica. Pričaj nam o svom detinjstvu…

Sombor je divno mesto za odrastanje. Pun je kulturnog sadržaja što je danas izuzetno retko za manji grad. Tamo sam završila Srednju ekonomsku školu u koju sam sve četiri godine išla u prepodnevnu smenu, tako da mi je čitavo posle podne bilo vreme za glumu. Somborsko pozorište je veoma aktivno i publika voli da dolazi. U dramski studio, koji je vodila Olgica Nestorović, krenula sam sa deset godina. Bez Olgice ne bih bila danas ovde s tobom. Ona mi je prenela virus glume i i dalje sam zaražena. (smeh) Zaista sam imala divno detinjstvo.

U jednom tvom intervjuu pročitao sam da si „bežala od kuće da bi išla na časove glume”. Nisi imala podršku roditelja?

Ne, ne, oduvek sam imala njihovu podršku. Međutim, znali su da je jedina učinkovita kazna za mene, kad sam bila neposlušna, da mi zabrane odlazak na čas glume. (smeh) Tako da sam u šali rekla da sam „bežala”, ali dok sam bila pod kaznom jesam izmišljala kako moram u školu ili nešto jednako obavezno, pa sam odlazila u dramski studio.

- Foto: Milan Đurđević

Pre upisa na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, upisala si studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Zašto?

Zato što te godine nisam uspela da upišem glumu na Akademiji u Novom Sadu. Nisam želela da sedim kod kuće, pa su mi studije književnosti bile prelazna faza. Za svaki slučaj, ispite sam davala redovno. Ipak, sledeće godine bila sam prva na listi na prijemnom ispitu za glumu na Fakultetu dramskih umetnosti i preselila sam se u Beograd.

Mentor ti je bila profesorka Gordana Marić, dok su ti klasići bili…

Aleksandar Vučković, Aleksandar Ristoski, Novak Radulović, Aleksandar Kecman, Tatjana Dimitrijević, Milica Sužnjević, Mihailo Glišović, Tea Gjorgijoska i Nikola Malbaša.

- Klasa Gordane Marić / Foto: privatna arhiva Vanje Nenadić

Nek se zna. (smeh) Da li se sa njima i dalje družiš?

Sa imenjacima Vučkovićem i Ristoskim zbližila sam se čim smo se upoznali. Danas ih smatram braćom. Družimo se svi sa klase, ali sa njima dvojicom sam najpovezanija.

Glumila si i u predstavama „Ko još jede supu uz hleb” u UK „Vuk Karadžić”, „Magična lira” u Akademiji 28, kao i u „Draga Jelena” koja je još uvek na repertoaru Beogradskog dramskog pozorista…

Da. Pored „Magične lire”, još jedna dečja u kojoj igram je „Princeza i dijamant” koju smo napravili u Narodnom pozorištu Sombor. Ne igramo je više tamo, ali su nam dozvolili da je sa sve scenografijom i rekvizitima prebacimo u Beograd.

- Sa snimanja filma Biser Bojane / Foto: biserbojane.rs

Glavnu žensku filmsku ulogu zaigrala si prošle godine u ostvarenju „Biser Bojane” Milana Karadžića. Uspešno si se izborila sa crnogorskim akcentom, tvoje tumačenje Lole je bilo zapaženo, film je pretvoren i u TV seriju, pa moram da te pitam gde se više pronalaziš – pred kamerom ili u pozorištu?

To su zaista dva potpuno različita medija. Koriste se različita glumačka sredstva. Ne mogu da dam prednost nijednom, jer su mi podjednako dragi. Da si me pitao pre „Bisera”, rekla bih pozorište. Međutim, i snimanje filma, odnosno serije, ima svojih čari koje se ogledaju u vidu velikih znanja i iskustava.

Video sam da si snimila i epizodnu ulogu za TV seriju „Pet”, ali je na RTS-u emitovana samo prva epizoda. Šta se dešava?

Iskreno, ne znam. Mislim da je pre izvesnog vremena trebalo da počne da se emituje, ali se to iz nekog razloga nije desilo.

- Foto: Veljko Stojanović

Baš mi je žao jer sam, između ostalih, ponovo hteo da vidim Galu Videnović na malom ekranu.

Kažu mi da ličim na nju! Da sam mala Gala. (smeh)

I potpuno sam saglasan. Mada bih tu dodao i malo Tamare Dragičević…

Tamara i ja kad stanemo jedna pored druge – identične smo! Pogotovo na filmu ili na fotografijama. A Galu bih baš volela da upoznam. U poslednjih godinu dana mi svi govore da podsećam na nju. To doživljavam kao veliki kompliment.

- Foto: privatna arhiva Vanje Nenadić

Šta radiš u slobodno vreme?

Kao što smo na početku razgovora pomenuli, već duže nemam slobodnog vremena. Letos samo tri dana nisam radila. Žudim za svojim krevetom i dobrim romanom. Trudim se da dnevno pročitam barem jednu stranicu knjige. Volim da se sa prijateljima okupim kod kuće. Draže mi je to nego da izađem u grad. Obožavam da kuvam. Kad sam bila devojčica, mama me je učila da ljuštim krompir, a u toku srednje škole već me je terala da kuvam, ali me to tad nije zanimalo. Kad sam kao student počela sama sebi da spremam jela, tek tad sam zavolela. Danas sam ja ta koja sprema ručak svojim roditeljima kad mi dođu u posetu, a oni i dalje ne veruju šta se dešava. (smeh)