„Priče sa izvora” je CD prvenac Duleta Resavca i benda Stoiks u izdanju PGP RTS. O tome kako izgleda bitka za očuvanje srpske izvorne muzike, imali smo čast da razgovaramo sa Dušanom…

Nije problem to što živimo u vremenu pop kulture i elektonske muzike, već je, prema mom mišljenju, problem što živimo u vremenu totalne propasti kulture, gde su vrednosti potpuno poremećene, gde prostor u medijima dobijaju ljudi veoma niskog morala, jer praveći budale od sebe povećavaju gledanost, a ljudi kao što smo mi su prepušteni sami sebi. U ovoj neravnopravnoj borbi obično pobeđuju ljudi koje nije briga za umetnost i kulturu, već beskrupulozne ličnosti koje gledaju samo ličnu korist.

Kada i na koji način ste počeli da se bavite muzikom?

Imao sam tu sreću da su se u mojoj porodici svi bavili muzikom, počevši od mojih dede, babe, oca, pa sve do mog brata, tako da sam muzikom počeo da se bavim nesvesno u svojoj ranoj mladosti, verovatno slušajući starije kako sviraju i pevaju.

Kako je došlo do ideje da sa bendom „Stoiks“ izdate prvi CD?

Bend Stoiks je osnovao moj kum Aleksandar Stojić, profesor-magistar gitare, i oni su postojali kao bend i pre nego što smo počeli ovaj zajednički projekat. To je jedna skupina izvanrednih muzičara koji sa neverovatnom lakoćom muziciraju i sa kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati. Došli smo na ideju da uradimo ovaj zajednički projekat tako što me je Aleksandar Stojić pozvao da gostujem na jednom koncertu Stoiksa u našem rodnom gradu i ta kombinacija njihove autorske, instrumentalne muzike i mog pevanja nam se veoma svidela, te smo odlučili da sve to i snimimo. Tako je i nastao ovaj album i naša saradnja, koja se, po svemu sudeći, neće skoro ni završiti, jer svi uživamo u zajedničkom stvaranju muzike.

CD nosi naziv „Priče sa izvora“. Šta se krije iza tog naslova?

Nazvao sam ovaj naš prvenac „Priče sa izvora“ jer su u pitanju obrade izvornih pesama. Naravno da je sva muzika nastala iz raznih folklora različitih naroda, tako da mi muzičari možemo uvek da se vraćamo ovim izvorištima i tamo da nalazimo inspiraciju u tim prelepim melodijama i tekstovima. A mi Srbi imamo veliku privilegiju jer je naše izvorište neiscrpno i prebogato.

Na CD-u je i pesma „Marijo, deli bela kumrijo“, nastala u saradnji sa Danicom Krstić i Borom Dugićem. Možete li nam reći kako je došlo do te saradnje?

Slušajući tekst te pesme shvatio sam da je u pitanju duetska pesma. Pošto nikako nije dolazilo u obzir da na ovom albumu peva bilo ko, izbor je pao na mladu, lepu i talentovanu pevačicu Danicu Krstić. Nije se to desilo samo zato što Danica prelepo peva, već zbog toga što ne pripada svakodnevnom estradnom mulju i zbog toga što je, pored svog raskošnog talenta, veoma skromna, fina i pametna mlada gospođica. A što se tiče gospodina Bore Dugića, svaka reč bi bila suvišna. On je jednostavno najbolji frulaš ikada i ne verujem da će ga skoro neko prevazići na ovom malom, ali moćnom instrumentu. Pored sve svoje virtuoznosti Bora je i jedan od najprefinjenijih ličnosti koje sam ja upoznao i jedan veliki gospodin. Velika mi je čast i zadovoljstvo što su Bora i Danica prihvatili da učestvuju na ovom projektu i što ćemo, svakako, i u budućnosti sarađivati.

S obzirom na to da živimo u eri pop kulture i elektronskog zvuka, kako ste se odlučili da obradite baš srpske izvorne pesme, i to u džez stilu?

Kroz moju dvadesetogodišnju karijeru muzičara i pevača imao sam priliku da se bavim raznoraznim muzičkim stilovima, tako da mi ništa nije strano kada je muzika u pitanju. Volim i rado sviram i druge muzičke stilove, ali nekako najviše uživam u ovome što trenutno radim, a što bi moglo da se nazove world music. Nije problem to što živimo u vremenu pop kulture i elektonske muzike, već je prema mom mišljenju problem što živimo u vremenu totalne propasti kulture, gde su vrednosti potpuno poremećene, gde prostor u medijima dobijaju ljudi veoma niskog morala, jer praveći budale od sebe povećavaju gledanost, a ljudi kao što smo mi su prepušteni sami sebi. U ovoj neravnopravnoj borbi obično pobeđuju ljudi koje nije briga za umetnost i kulturu, već beskrupulozne ličnosti koje gledaju samo ličnu korist. Ja sam to odavno shvatio, pa sam rešio da neću da se bavim muzikom zbog novca, već zato što bez muzike ne bih mogao da živim i zato što znam da joj dugujem sve, a ona meni ništa. Na kraju sam imao sreće da upoznam momke iz grupe Stoiks, koji isto tako žive za muziku, pa je tako ovaj projekat imao i šanse da zaživi.

Koliko je bilo teško uklopiti izvornu muziku sa džez zvukom i da li ste sami došli na tu ideju?

Uopšte nije bilo teško napraviti ovaj spoj imajući u vidu da grupu Stoiks čine prekaljeni džez muzičari, a koji su, na kraju krajeva, rođeni u zemlji Srbiji, gde su svakako imali prilike da čuju muziku svog naroda. To i jeste prednost nas koji se bavimo muzikom koju volimo, a ne samo i isključivo zbog profita, jer ne moramo da ispoštujemo kliše da bismo se nekom dopali i nemamo nikakvih ograničenja, već možemo da pustimo mašti na volju i da uživamo u onome šta radimo. A nisam samo ja došao na tu ideju, već se stvar odvijala spontano u saradnji sa celim bendom.

Koliko, s Vašeg stanovišta, srpska tradicija ima šanse da nastavi da se neguje i prenosi na generacije koje dolaze?

Srpska tradicija će živeti dok živi i srpski narod, zahvaljujući entuzijastima koji, kao i mi, stalno podsećaju naš narod na svu raskoš i na sve bisere naše narodne baštine. Tu, naravno, nisu samo bitni muzičari i pevači, već i kulturno-umetnička društva, koreografi, pesnici, pisci, glumci, slikari i svi oni koji se na bilo koji način bave očuvanjem kulturne baštine. Bilo bi dobro osnovati neku muzičku akdemiju na kojoj bi mladi ljudi mogli da uče da sviraju i pevaju tradicionalnu muziku, pa se nadam da će se neko pametniji i uticajniji od mene setiti da to i uradi, ali i bez toga mislim da nema razloga za brigu, jer tu muziku svi nosimo u svojim srcima. To je onaj neobjašnjivi osećaj miline kada čujemo neku arhaičnu ili melanhoničnu melodiju ili vidimo neki folklorni ansambl koji sa neverovatnom lakoćom izvodi najkomplikovanije korake u prelepim nošnjama. Jednostavno, sve to bogatstvo je nemoguće ignorisati, iako mnogi svojim svesnim ili nesvesnim delovanjem i te kako pogoršavaju već veoma loše stanje u kulturi.

Koji je profil ljudi kojima se obraćate – koje vidite kao svoju publiku?

Naša publika nije velika, ali je sa istančanim sluhom. To je pubika koja sluša muziku. Možda ovo zvuči banalno i kao nešto što bi trebalo da se podrazumeva, ali, verujte mi, u današnje vreme ljudi kao da više i ne idu u kafane, klubove ili na koncerte da bi slušali muzičare, nego iz nekog meni nepoznatog razloga, jer je potpuno očigledno da se muzika više i ne sluša, s obzirom na to ko je danas popularan i ko sve danas svira. Mi imamo tu privilegiju da oni koji dođu na naš nastup dođu kako bi uživali u muzici, a budući da mi stičemo našu publiku upravo na nastupima, a ne kroz medijske trikove, dešava se da oni koji jednom dođu na naš nastup uglavnom nastavljaju da prate naš rad. A to se dešava i zbog toga što svaki muzičar u ovom bendu sebe daje u potpunosti, a to publika voli i poštuje, tako da sam siguran da će između ovog benda i slušalaca ljubav dugo trajati.

Imate li neku poruku za generacije koje odrastaju u ovom vremenu?

Generacije koje odrastaju u ovom vremenu imaju  privid da mnogo toga znaju jer žive u doba društvenih mreža i interneta, gde im je sve dostupno, ali tragedija je u tome što, zbog brzine vremena u kom žive, ne poklanjaju dovoljno pažnje onome što je bitno, jer u moru informacija i ne mogu da iskristališu šta je zapravo vredno pažnje. Razlog ovakvog razmišljanja jeste činjenica da prosečan pregled nekog klipa na internetu traje 15 sekundi . Mislim da smo svi, a ne samo generacije koje dolaze, veoma laka meta društvenih mreža i interneta jer imamo privid da imamo slobodu izbora, a u stvari nam je sve nametnuto. Zato treba da budemo veoma obazrivi koliko svog vremena trošimo sedeći za kompjuterom. Moramo da shvatimo da su zdravlje i vreme dve najdragocenije stvari koje mi imamo u svojim životima. Sve ostalo je relativno. A ako previše vremena provodimo za računarima postajemo samo statistika i mnogo toga gubimo, a vrlo malo dobijamo. Zato bih preporučio svima da s vremena na vreme ugase svoje računare i telefone i izađu na ulicu, udele nekom kompliment ili razmene nekoliko reči sa prvim komšijom. Da posvete sebi vreme tako što ćete raditi ono što vole, provedu dan u prirodi, učine neko dobro delo, pokupe smeće ispred zgrade ili kuće, pomiluju neku životinju, nađu vremena da pročitaju neku knjigu, odslušaju ceo album voljenog benda…  Jednostavno, da žive punim plućima – da udahnu svaki put kao da je poslednji i da pružaju ljubav.

- Foto: privatna arhiva Dušana Resavca