Ammar Mešić (27) se oprobao u skoro svim glumačkim poduhvatima – pozorištu, seriji, filmu, režiji, reklami… Kaže da se budi i spava razmišljajući o glumi. Završio je Akademiju umetnosti u Nišu, u klasi profesora Irfana Mensura…

Između ostalog, pojavljivao se u domaćim TV serijama „Vojna akademija“, „Savršen život“, „Papijeva ekipa“, „Otvorena vrata“, „Santa Maria della Salute“, kao i u reklamama za MTS, Telekom, Nescafe, Clipsy, Smoki… Ovih dana, gledaoci ga mogu videti i u novoj TV seriji hrvatsko-srpske koprodukcije…

Prošle sedmice je bila premijera serije „Pogrešan čov(j)ek“ na TV Prva. Za one koje još nisu počeli da prate, kakvog lika u njoj tumačiš?

Igram Braneta, kapitena studentskog vaterpolo kluba Crne Gore. Peđa Bjelac, kog izuzetno poštujem, glumi mog oca trenera i velika mi je čast. Ne mogu mnogo da otkrivam, ali mogu da kažem da Brane ima težak život i loše stvari mu se dešavaju. Ne voli vaterpolo, ni sport, već je zainteresovan za druge stvari. Međutim, otac mu ne dozvoljava da se njima bavi. Serija počinje Branetovom smrću, i pogrešan čov(j)ek, koji je ujedno i glavni lik, optužen je za taj čin i provodi u zatvoru deset godina. Kako se radnja bude odvijala, vraćaću se kao njegovo sećanje.

Kako je došlo do tog angažmana?

Ulogu nisam dobio na kastingu. Iz jedne zagrebačke produkcijske kuće često su me zvali da radim reklame. Krajem novembra prošle godine su me ponovo pozvali i saopštili da sam dobio ulogu u novoj seriji, i da će se pilot epizoda snimati narednog meseca u Zagrebu. Otišao sam tamo i snimio scenu za prvu epizodu. Tad sam upoznao i Jelenu Veljaču koja je kreativni producent serije. Zaista jedna lepa saradnja. Snimanje se nastavilo prošlog meseca u Beogradu. Napravljen je studio u Luci Beograd koji ima 3.000 kvadratnih metara. Planirano je da se snimi 180 epizoda.

Zna li se do kada će se emitovati?

Ne znam. Samo znam da će se snimanje odvijati do aprila sledeće godine. Emituje se pet epizoda nedeljno u 20h na Prvoj TV. Moj lik se za sada pojavljuje u prvoj, drugoj, petnaestoj, šesnaestoj, osamnaestoj i dvadeset i petoj epizodi… (smeh) Znam po scenama. Serija je ogromna i ne mogu baš da čitam svaku epizodu. (smeh)

Iz predstave Slučajevi

U junu ove godine imao si dve premijere u Madlenianumu – predstave „Slučajevi“ i „Prisutnost“. U kojoj meri je to bilo zahtevan poduhvat jer su premijere održane u razmaku od svega nekoliko dana?

Što se tiče „Prisutnosti“, Ana Radivojević je zamislila ceo koncept koji se sastojao od toga da nas dvadesetoro glumaca izabere jedan lik/karakter kojim će se baviti, uvežbavati i, na kraju, predstaviti na sceni. Na primer, jedna koleginica je odabrala Hasanaginicu, ja sam odabrao Retarda iz drame „Maslačak i Retard“, pa je bilo interesantno spojiti ta dva lika u istoj predstavi. U isto vreme me je pozvao i Tadija Miletić i predao mi tekst predstave „Slučajevi“. Prihvatio sam bez da sam zavirio u tekst. Međutim, kad sam počeo da ga čitam shvatio sam da će to biti jedan od najzahtevnijih projekata koje ću ikada raditi u životu. Nisam ljubitelj eksperimentalnog pozorišta, ali mislim da svaki glumac treba da eksperimentiše i sagleda gde se pronalazi, a gde ne. Mogu iskreno da kažem da mi je predstava „Slučajevi“ bila izuzetno naporna. Sve vreme sam sumnjao u sebe, razmišljao da li sam dovoljno dobar, borio sam se sa tekstom i likom. Uporedo sam se spremao za obe predstave. Međutim, sad sam ponosan na sebe i celu ekipu što smo to izneli do kraja. Veoma sam zadovoljan.

Iz predstave Prisutnost

„Prisutnost“ je 30. septembra ponovo na repertoaru Madlenianuma…

U 19:30h…

A šta se dešava sa „Slučajevima“?

Još uvek se ništa ne zna. Tadija Miletić se oženio pre neki dan. Tadija, ovom prilikom ti želim sve najlepše od srca! Cela ekipa želi da nastavi da je igra. Predstava je vrlo kvalitetna i poseduje duboku poruku. Znam da Tadija planira da nas prijavi na nekoliko festivala po Srbiji, regionu i inostranstvu.

Znam da si u Domu kulture u rodnom Prijepolju režirao dečju predstavu „Lepotica i zver“ i večernju „Šta je sobar video“…

Pre dve godine, pozvao me je tadašnji direktor Doma kulture Prijepolje da režiram dve predstave, pa sam režirao dečju „Porodica Kremenko“ i vodvilj „Ne oblači se za večeru“. A onda su usledile i dve koje si pomenuo. A sa sadašnjim direktorom Doma kulture Prijepolje imam dogovor da napravimo dečji repertoar.

Koliko je to izvesno?

Još uvek smo u pregovorima. Siguran sam da će to na kraju ispasti kako treba. Planiram i da obnovim pojedine predstave za decu koje su se tamo igrale prethodnih godina. Želim da ih na repertoaru bude barem sedam, osam. To je u planu od sledeće pozorišne sezone. Prijepolje ima prelepu, veliku scenu koja je potpuno neiskorišćena.

Iz mjuzikla Braća bluzeri

A otkud i to da si se latio režije? Zašto je direktor izabrao baš tebe?

Ne znam kako me se setio. Nije postojao konkurs. Znao je da sam glumac koji je rodom odatle i da sam glumio u prijepoljskom pozorištu. Pretpostavljam da me je iz tog razloga pozvao, a ja sam odmah prihvatio ponudu. Oduvek sam želeo da se bavim režijom. Mislim da joj pristupam na lep, odgovoran način. Posebno uživam kad radim sa decom.

Kakav je osećaj uraditi takav poduhvat za svoj grad?

Prelep. Jedino što se tresem pred svako prikazivanje. Prvo zato što ne radi grejanje u pozorištu, a onda i zbog treme. (smeh)

Glumio si i u grčkom filmu „Vođa“ i u HBO seriji „Igra prestola“. Budući da to nisu svakodnevni trenuci, kakva iskustva odatle nosiš?

„Vođa“ se desio 2010. godine kad sam bio na studijama. Došla je ekipa grčke produkcije na naš fakultet i napravila je kasting za glavnu mušku ulogu u tom filmu. Prvenstveno me to uopšte nije interesovalo. Nisam voleo kastinge. Nisam verovao u sebe. Misleći da je kasting uveliko gotov, ušao sam u učionicu, a Grci su me stavili na probu. Dobio sam glavnu ulogu i otišao sam na deset dana u Atinu. Učio sam replike na grčkom što mi je bilo vrlo interesantno. Iskustvo je bilo dragoceno.

The Leader

- Deo filma „Vođa“ pogledajte OVDE.

Što se tiče „Igre prestola“, desilo se nekako nadrealno. Na Sarajevo film festivalu sam upoznao Anilu Gajević, koja je ubrzo nakon toga objavila status na svom Fejsbuk profilu da se traže statisti sa zadatkom za „Igru prestola“. Momentalno sam se prijavio, budući da je to jedna od mojih omiljenih serija. Posle nekoliko dana su mi javili da sam dobio ulogu i otputovao sam u Dubrovnik. Glumio sam jednog od „vrabaca“ (The Sparrows). To iskustvo rečima ne mogu da opišem. Ogromna produkcija, ogromna ekipa, veliki broj kamera, statista, stotine šminkera, kostimografa… Želeo sam da vidim kako to sve izgleda; kako radi velika produkcijska kuća. Drago mi je što sam bio mali deo toga.

Jesi li upoznao nekog od glumaca?

Jesam. Lenu Hidi (kraljicu Sersi) i Dina-Čarlsa Čepmena (mlađeg kralja Tomena). Družili su se sa svima nama, pričali smo, pili kafu. Pojavljujem se u scenama kad obnažena kraljica prolazi kroz grad, i kad „Visoki vrabac“ razgovara sa mladim kraljem. Zanimljivo je da je kraljica imala dublerku za tu scenu jer nije želela da se skine pred više miliona gledalaca. Prava kraljica se šetala obučena i snimali su je iz krupnog, a telo dublerke iz šireg kadra.

Iz serije Igra prestola

Da se vratimo na tebe – da li postoji uloga koja ti je najdraža?

Prva predstava u kojoj sam zaigrao je bila „Isidora Dankan“ u Narodnom pozorištu u Nišu, u kojoj mi je moj profesor Irfan Mensur dao šansu da se iskažem. Bio sam student treće godine i bila mi je čast da zaigram u jednom od najstarijih pozorišta u Srbiji. A nekoliko meseci pre toga sam bio dobio prvu televizijsku ulogu u seriji „Zauvijek mlad“ sa Aljošom Vučkovićem. Tad sam otišao na svoj prvi kasting. Te dve uloge su mi posebno drage.

- Deo predstave „Isidora Dankan“ pogledjate OVDE. 

Pojavio si se u velikom broju TV reklama. Koliko može da se zaradi od jedne reklame i od čega to zavisi?

Nije to toliko isplativo kao što je bilo ranije. Lepo je što za jedan dan snimanja dobiješ poveću novčanu sumu sa kojom možeš da platiš kiriju i račune i da napuniš frižider, ali nekad su ti iznosi bili još veći. Ne znam šta se u međuvremenu promenilo. Plaćanje zavisi od toga koji je proizvod u pitanju, odnosno od finansijske mogućnosti kompanije, da li je lice u reklami poznato ili ne itd.

Šta gluma za tebe predstavlja?

Gluma je za mene Entoni Hopkins. (smeh) Budim se i spavam razmišljajući o glumi, o sledećoj predstavi, projektu. O njoj pričam sa kolegama. Nju sam upisao i završio. Od nje živim.

Nesvakidašnje ime su mu dali roditelji zbog filma „Pod zastavom Muhameda“ u kom se pojavljuje Ammar sa dva M –  osoba čiji su roditelji prvi umrli za islam jer nisu hteli da odaju gde se nalazi Muhamed. Mešić kroz osmeh napominje da ljudi često misle da je njegovo ime umetničko…

- Foto: Nevena Đorđević, Marija Priroški, Nemanja Miščević, Dejan Radić / privatna arhiva Ammara Mešića