Deda Branko Bosiljčić početkom 30 – ih godina iz Valjeva dolazi u Beograd, gde počinje da radi kao fizikalac u pekari. Kako je bio dobar radnik, prešao je kod jednog bombondžije gde je počeo da uči zanat. Već krajem 30 – ih deda Branko postaje majstor i otvara svoju bombondžijsku radnju. Tako je 1936. godine bombondžijski zanat ušao u porodicu Bosiljčić. „Deda je do rata radio kao bombondžija. Međutim, tada je sve bilo zaustavljeno. Kada je rat završen on nastavlja samostalnu proizvodnju u Beogradu i Obrenovcu, a ’62. dolazi u ovu radnju gde smo danas“,  objašnjava Živorad Bosiljčić jedan od vlasnika poslednje bombondžijske radnje u Beogradu. „Tadašnja vlasnica radnje je bila žena u godinama. Nije imala naslednike, a bila je u dugovima. Sve je prepustila dedi, on je to raščistio i nastavio da radi“.

NEKAD STO DVADESET, DANAS JEDNA

Deda Branko

Savamala je nekada bila puna zanatlijskih radnji, to joj je i bila poenta – da bude zanatlijska oblast. Međutim, 60 – ih je veliki broj radnji zatvoren, prvenstveno zbog nerazumevanja vlasti za njih. „Zanatlije su tretirali kao takozvane „trule imperijaliste“, imali su velike namete. Niste smeli da sredite izlog jer bi odmah krenule priče kako radnja dobro radi. Čak je jedan majstor pun kazan mase izbacio kroz prozor jer nije želeo da radi kako mu je vlast određivala. Zbog takvih uslova, deda je jedno vreme proizvodnju preselio u Obrenovac, jer je bilo isplativije i lakše za rad“, ističe Bosiljčić. Međutim, veliki nameti nisu bili jedini uzrok zatvaranja radnjii. “ Prema mom sećanju, u Savamali je bilo četiri bombondžijske radnje. Bila je radnja i na Zelenom vencu i na Brankovom mostu. Uglavnom zanatlije nisu imale naslednike, pa nisu imali kome da prepuste posao. Oni koji su ih imali poštovali su običaj da se posao prenese na sina. Bilo je i situacija da je ćerka spretnija za posao, ali da uprkos tome zanatlija radnju prepusti sinu, koji ne ume da je vodi, pa se ona ubrzo zatvori“, objašnjava Bosiljč. Od ’94. njihova radnja je jedina koja radi u Beogradu. Nekad ih je bilo 120.

KVALITET NA PRVOM MESTU

„Odmah na početku moraš da raščistiš da li ćeš raditi masovnu ili malu proizvodnju. Masovna proizvodnja podrazumeva drugačije recepte – poluindustrijske ili industrijske, proizvode se mnogo veće količine, ali kvalitet se zanemaruje. Kod zanatske proizvodnje količine su znatno manje, ali dosta se pažnje posveti kvalitetu. Deda je uvek govorio Poštuj šta radiš, sa čim radiš i za koga radiš. Mi smo se odlučili za malu proizvodnju, sa dnevno svežim proizvodima. Iako zarada nije velika, mi smo zadovoljni.“, ističe bombondžija. Tokom godina se skoro ništa nije menjalo. Ručno okretanje mašina je zamenjeno elektromotorima koji olakšavaju posao i omogoćuvaju da se dnevno proizvedu veće količine. To je najveća promena koju je porodica Bosiljčić napravila.

Kako gospodin Živorad kaže „recepti se nisu značajno menjali. Svi su sačuvani od dede, a male korekcije su napravljene samo zbog promene kvaliteta sirovina. Na primer, deda je koristio šećer od trske, a danas se koristi samo šećer od repe“.

Danas kod bobmbondžije možete naći šesnaest vrsti ratluka. Iako je sa svim dostupnim sirovinama (koje se mogu nabaviti u zdravoj hrani) moguće napraviti preko pedeset različitih ukusua, Bosiljčići su odredili svoju granicu. „Deda je započeo proizvodnju ratluka samo da bi popunio prazne police u radnji, a danas on nam je glavni proizvod. Recept nismo menjali, samo smo eksperimentisali sa ukusima. Neke smo dodavali, a neke izbacivali iz proizvodnje. Majstor Đorđe je u svojoj bombondžijskoj radnji u Cetinjskoj ulici imao sedamnaest vrsta ratluka. Njegova radnja je, kao i sve ostale, zatvorena, a taj broj ukusa je neki limit koji je sam ja odredio za svoju proizvodnju“, objašnjava Bosiljčić.

Među kupcima nema starosne granice. U bombondžijskoj radnji kupuju svi – od 7 do 107 godina. Asortiman je dovoljno veliki da zadovolji svačiji ukus – mentol bombone, svilene bombone, lizalice, karamele koje su bile deda Brankov „diplomski rad“ kada je polagao za. Bombondžija će svakom izaći u susret i napraviti nešto novo što nije u ponudi. „Kada se vrate sa nekog putovanja mušterije nam donose ratluk koji su tamo probali i koji im se dopada – kokos, pistaći, mentol,.. Sećam se da su mi jednom naručili zeleni ratluk sa ukusom vanile i suvim bananama, što je veoma neobična kombinacija. Imam i jedan svoj recept. Jednom prilikom sam napravio probnu količinu i podelio je kupcima. Iako im se dopalo, ne smem da ga prodajem, jer je taj ratluk potpuno drugačijeg ukusa, a mušterije su navikle na jedan ukus i dnevno svež proizvod“, dodaje bombondžija.

ZANAT SE UČI OD MALIH NOGU

Kod gospodina Živorada nije bilo polemike – odmah je znao da će jednog dana nastaviti porodični posao bombondžije. „Lakše je kada od malih nogu učite posao, nego da kasnije morate za mesec dana sve da naučite. Brat i ja smo još kao deca imali snage da prenosimo kese sa bombonama i pomažemo tati u radu. Kad sam ja kretao u školu zakon je bio takav da ste za zanat koji ste želeli da radite morali imati završenu školu. Kako je bombondžijski zanat iz škola izbačen još ’83. nisam imao mogućnost da učim za taj posao, a u ministarstvu su mi rekli da  završim za poslastičara kako bih mogao da nasledim oca. Međutim, danas je drugačije pa svako može da se bavi čime želi, bez obzira na školu“. Pošto je 60 – ih vlast prema zanatlijama bila okrutna, deda Branko je svom sinu rekao da upiše šta želi, jer nije bio siguran kako će radnja funkcionisati. „Moj tata je tada završio za mašinskog inžinjera. Godine ’83. je trebalo da nasledi radnju od dede. Kako je to bila poslednja godina da se bombondžijski zanat uči u školama, otac je završio takozvanu večernju školu, postao bombondžija i preuzeo radnju. Radio je pre podne, a deda, brat i ja smo bili popodne. Tada smo bili dovoljno stari da učimo zanat. Radnju nam je prepustio 2002. godine“, dodaje gospodin Živorad.

 „PRIVATNA LABORATORIJA“

„Mnoge veće fabrike, državne i privatne, našu radnju koriste kao svoju „privatnu laboratoriju“. Imamo iste alate kao oni, samo što je kod nas sve dosta manje pa im je isplativije. Kada žele da testiraju neki novi ukus dođu kod nas i donesu znatno manje količine, a nakon toga proizvodnju velikih količina premeste u svoje fabrike“, kaže gospodin Živorad. Pored njih, proizvodi Bosiljčića su korišćeni kao dekor za razne domaće filmove i predstave. Stranci organizuju grupne posete za obilazak radnje, gde se upoznaju sa zanatom i isprobavaju sveže proizvode koje ranije nisu jeli. Interesuje ih kako izgleda mala proizvodnja, a čude se kako sve uspeva da stane u trideset kvadrata. Bosiljčići za sada čekaju realizaciju projekta „Beograd na vodi“ koji će čitavoj Savamali dati novi izgled, pa je moguće da kada sledeća generacija bombondžija okruženje i uslovi za rad budu potpuno drugačiji.